Ekran samo albanski

U ”analizi” i reviziji srpskog plana učestvovali su, pored Albanaca i predstavnika Fejtove kancelarije zadužene za primenu Ahtisarijevog plana, i tri Srbina. Predsednik ”nezavisne” komisije bio je izvesni univerzitetski profesor Radivoje Mančić iz Niša, poznatiji kao ekolog, odnosno kao osnivač i vlasnik sumnjivog Ekološkog fakulteta ”Ekoman”, koji je od svega imao jednu iznajmljenu sobu u Gračanici. Protiv profesora Mančića još pre dve godine u Nišu pokrenut je sudski postupak zbog optužbi da je prevario desetine studenata tog svog nepostojećeg fakulteta.

Na Kosovu će se u četvrtom razredu srednje škole od jeseni primenjivati i udžbenik geografije iz Albanije, u kome se navodi da su Kosovo i Metohija, Preševo, Medveđa i Bujanovac deo Albanije. I delovi Crne Gore, Makedonije i Grčke navode se kao albanski. U Ministarstvu prosvete Kosova, uz potvrdu ove informacije, objasnili su da se ne radi o državnoj granici već etničkoj. Pored ovog, kako je zvanično potvrđeno, na Kosovu će se koristiti i drugi udžbenici iz Albanije, sa kojom je Kosovo potpisalo ugovor.

Sve navedeno jasno pokazuje kakva će biti sudbina kosovskometohijskih Srba ako se nastavi trend takozvane kosovizacije, odnosno albanizacije suštine njihovog naciona, a to su njihova duhovnost, istorija i obrazovanje. Do sada se to činilo bezočnim falsifikovanjem, svojatanjem, bolje reći otimanjem srpskog duhovnog blaga, istorijskih ličnosti, toponima i drugih belega i njihovim prevođenjem i proglašavanjem za albanske.

O njihovom navodno albanskom poreklu će srpska deca, ukoliko njihovi roditelji budu popustili i pristali, saznavati iz planova, programa, udžbenika, odnosno obrazovnog sistema koji im se priprema u potpuno albanizovanoj Prištini. Ta deca će takođe učiti da su im roditelji, dedovi, ujaci, rođaci i drugi sunarodnici iz Srbije bili agresori i neprijatelji Kosova, jer su ga nasilno osvajali i kolonizovali, a da su njihovi oslobodioci Adem Jašari, Tači i svi drugi borci OVK...

Ili će, u međuvremenu, roditelji svoju decu ispisivati iz škola na KiM i upisivati u škole u centralnoj Srbiji.

Valja istaći da su srpski obrazovni i zdravstveni sistem na Kosovu i Metohiji, zajedno sa očuvanim kulturnim institucijama, stubovi koji su, uprkos brojnim problemima i manjkavostima, u minulih 12 godina očuvali srpski identitet i entitet na ovim prostorima. Njihovo usisavanje u tzv. kosovski sistem i stavljanje pod suverenističku kosovsku kapu, bolje reći albansko keče, značilo bi postepeni i fizički nestanak Srba i drugih nealbanaca sa Kosova i Metohije.

Na centralnom Kosovu se već izražava zabrinutost da će se posle preuzimanja administrativnih punktova na severu Pokrajine, krenuti u rušenje srpskih institucija ispod Ibra. Zabrana njihovog postojanja i njihovo eliminisanje značilo bi ne samo brisanje prisustva Srbije na ovom prostoru, već i ostajanje bez posla više od 90 odsto sada zaposlenih Srba, njihovo dovođenje u beznadežan socijalni i ukupan egzistencijalni položaj. To bi značilo njihovo automatsko iseljavanje i potragu za egzistencijom izvan Kosova i Metohije.

Nije nikakva tajna da, u izuzetno teškim bezbednosnim i svim drugim okolnostima, Srbi opstaju dobrim delom i zbog toga što Srbija finansira njihova radna mesta, njihove škole, zdravstvo, lokalnu samoupravu, komunalna preduzeća i javne ustanove, kulturne, sportske i druge aktivnosti i manifestacije.

Oblast informisanja je posebna priča. Kosovskometohijski Srbi ni u komunističkom vremenu tobožnje ravnopravnosti i bratstva i jedinstva nisu imali adekvatan, a pogotovo ne jednak tretman u oblasti informisanja. Dok su sve do kraja osamdesetih godina minulog veka Albanci imali celodnevni radio i TV program, desetine novina i časopisa, informisanje na srpskom jeziku svodilo se na procente shodno njihovom učešću u nacionalnom sastavu stanovništva u Pokrajini. U sledećoj deceniji, devedesetih godina 20. veka, to stanje se poboljšalo, da bi u prvoj deceniji 21. veka Srbi došli u situaciju da nemaju nijedan radio i TV medij koji pokriva celo područje Kosova i Metohije, niti ijedne dnevne novine.

U progonu 1999. godine, matična sedišta napustili su RTV Priština, Novinsko-izdavačko i štamparsko preduzeće ”Panorama” sa dnevnim listom ”Jedinstvo” i svi drugi elektronski i štampani mediji. Pošto su u vreme NATO bombardovanja porušeni svi predajnici i repetitori RTS-a, na prostoru Kosova i Metohije se ni danas ne prima signal nijedne srpske televizije ili radija. List ”Jedinstvo” je u međuvremenu sa svakodnevnog prešao na jednonedeljno, a u poslednjih godinu dana na petnaestodnevno izlaženje, i na putu je da se potpuno ugasi.

Danas na Kosovu ne izlaze nijedne novine ili časopis na srpskom jeziku. Drugim rečima, Srbi i svi drugi koji se služe srpskim jezikom su posle 1999. bili u potpunom informativnom mraku, a ni danas nisu daleko od toga.

U mnogim delovima Pokrajine Srbi su i danas prinuđeni da gledaju albanske TV programe, što je svojevrsni način prinudne asimilacije i gubljenja identiteta.

Stanje se medijski nešto popravilo osvajanjem novih tehnologija, kablovske i total TV i Interneta, kao i pokretanjem privatnih srpskih radio-programa.

(Nastaviće se)