Radio opasno oružje

SRBI nikada nisu imali poverenja u Radio-televiziju Kosova, niti bilo koju drugu kosovsku ”državnu” strukturu, a mogućnost da se to poverenje izgradi totalno je razbijena načinom izveštavanja i ponašanja u martovskom pogromu 2004. Tada su i RTK i svi albanski mediji bili među ključnim potpirivačima antisrpske mržnje i agresije na njihove živote, kuće, stanove, crkve... Kako radi ”državna” TV, pokazalo se i kada je pre tri meseca prekinuta emisija ”Slobodno srpski”, u kojoj se, povodom godišnjice, govorilo o martovskom pogromu, uz obrazloženje da je neprofesionalna.

To je bio neposredni povod da srpske nevladine i novinarske organizacije i mediji najdecidnije do sada iskažu svoj negativan stav da planirani javni servis na srpskom jeziku bude u sastavu RTK.

Srbi su poslednjih godina pokrenuli više malih radio i TV stanica koje su u srpskim enklavama preuzele funkciju lokalnih javnih servisa. Ali, njima niko nije pomagao, pa su opstajali namicanjem nekakvih para od donatora ili putem marketing usluga. Povremeno je stizala pomoć od srpskog ministarstva kulture i medija, ali od kosovske vlade ni evro.

Formalno, na Kosovu i Metohiji postoji desetak radio-stanica i četiri srpske televizije, ali nijedan od tih medija ne pokriva prostor prečnika većeg od desetak kilometara.

Uporedo sa presecanjem svih elemenata koji čine obrazovnu, kulturološku i duhovnu osnovu jednog naroda, odmah posle 1999. godine počelo je preuzimanje vlasništva na kosovsku tapiju. Posle progona Srba sa najvećeg dela Kosova i Metohije, Albanci su počeli da kupuju njihove stanove i kuće. Rađeno je to sistematski, vrlo smišljeno. Prvo su počeli da otkupljuju stanove u Prištini, kao glavnom administrativnom, političkom i kulturnom centru Pokrajine, kako bi se onemogućio povratak onih 40.000 Srba koji su pred nasiljem napustili svoj grad.

Kada je Priština ”otkupljena”, počela je kupoprodaja i u drugim gradovima centralnog Kosova, u Uroševcu, Lipljanu, Vučitrnu, južnom delu Mitrovice, Podujevu, Gnjilanu, a kasnije i u svim drugim gradovima u Metohiji.

U otkupljene srpske stanove i kuće u tim gradovima na centralnom Kosovu uselili su se najvećim delom Albanci iz Drenice, koji su naprosto pritisli ovo središnje područje Pokrajine koje je imalo najjaču srpsku komponentu.

Krenulo je najpre od Čaglavice, i to od njene severne strane, gde su se u onom dirigovanom martovskom militantnom pohodu Albanaca na srpska sela i svetinje odvijali prvi sukobi albanskih ekstremista sa srpskim braniocima i vojnicima Kfora. Za samo par godina otkupljena je bezmalo sva srpska zemlja čaglavičkog atara i uzurpirano oko 400 hektara, vlasništvo srpskog poljoprivrednog dobra ”Ratar” iz Lapljeg Sela. Na tim imanjima novi, albanski vlasnici ekspresno su podigli stotine i hiljade raznih objekata, ogromno novo naselje sa velelepnim stambenim zgradama, motelima, fabričkim pogonima, trgovinskim megamarketima...

Kada su pokupovani čaglavičke njive i vinogradi, krenulo se u atare Lapljeg Sela i Preoca, a zatim duž magistrale ka Uroševcu. Između srpskih sela Preoce i Radevo, na najplodnijem delu kosovske ravnice, na srpskim njivama nedaleko od Sitnice, u toku je izgradnja albanskog naselja Marigona. Nikle su prve višespratnice a, kako se čuje, to treba da bude naselje sa 20.000 stanovnika, u kome sigurno neće biti Srba.

Gradi se, dabome, najviše na bivšoj srpskoj zemlji ili utrini. Zemlja i imetak čiji su vlasnici Albanci gotovo se i ne prodaje. Tako se duž svih putnih pravaca na Kosovu može videti da se gradi na srpskim parcelama, a prazne su njive ili placevi čiji su vlasnici Albanci.

Kada namernik sada prokrstari kosovskometohijskom zemljom, ostaje zapanjen količinom novogradnje. O tome koliko sve to košta i odakle novac za tako ogromnu privatnu gradnju, ne pomažu ni izvesna saznanja o evrima i dolarima koje albanska dijaspora šalje iz inostranstva, ni pomisao o prljavom novcu od šverca droge, poznatoj albanskoj marljivosti, štednji i međusobnoj ispomoći u radnoj snazi i tehnici. Ali, kada se sve to udruži i inspiriše nacionalnim entuzijazmom, i potpomogne jedinstvenom nacionalnom strategijom stvaranja države, onda je rezultat ono što se sada na Kosovu i Metohiji dešava. A to je potpuna izmena fizičkih, etničkih, kulturoloških i duhovnih karakteristika ovog područja.

U svemu tome najznačajnije i najgore po Srbe i sve koji nisu Albanci jeste već nametnuta svest da je Kosovo večito i isključivo bilo i jeste albanska zemlja i da na njoj niko drugi nikada nije živeo duže sem u nekim kratkim periodima kada su Albanci bili ”okupirani”! Sa takvim, i to sve tvrđim shvatanjima, Srbi i Srbija sve više će se suočavati u budućnosti, u svakoj nameri i pokušaju da se vrate na KiM.

(Kraj)