Front protiv velikih

PRETEČA Pokreta nesvrstanosti bila je regionalna konferencija predsednika država i vlada 29 azijskih i afričkih zemalja, koja je održana aprila 1955. godine u indonežanskom letovalištu Bandungu. Inicijatori prve konferencije koja je okupila novooslobođene zemlje i pokrete za nezavisnost u Aziji i Africi bili su indonežanski predsednik Sukarno, indijski predsednik Nehru i kineski premijer Džou Enlaj.

Konferenciju su zajednički organizovali Indonezija, Burma (danas Mjanmar), Cejlon (danas Sri Lanka) i Indija. Značaj konferencije ogledao se i u činjenici da su na njoj učestvovale zemlje s dva kontinenta koje su obuhvatale četvrtinu kopnene površine planete i u kojima je živelo oko milijardu i po tadašnjeg svetskog stanovništva.

Učesnici Bandunške konferencije tražili su poštovanje prava naroda na samoopredeljenje, nezavisnost azijskih i afričkih zemalja i, prvi put, pokušali da okupe bivše kolonije na svetskoj sceni kako bi progovorile jednim glasom i stekle uvažavanje zemalja razvijenog Severa. Konferencija je osudila ”kolonijalizam u svim njegovim oblicima”, uključujući i politiku Sovjetskog Saveza u istočnoj Evropi i centralnoj Aziji.

Iako su neke učesnice bile i ostale svrstane uz velike sile (Kina, Turska, Pakistan i Filipini), većina je prihvatila poziv Džavaharlala Nehrua da zemlje trećeg sveta ostanu van vojnopolitičkih blokova u kojima je indijski predsednik video samo instrumente dve supersile. U završnom dokumentu Bandunške konferencije postavljeni su zahtevi za razoružavanje u svetu koji je ugrožavalo nuklearno oružje i za očuvanje svetskog mira. Nehruov uticaj mogao se naročito videti u završnom dokumentu konferencije koja poziva azijske i afričke zemlje da se uzdrže od članstva u sporazumima o kolektivnoj bezbednosti iza kojih stoje interesi velikih sila.

Već time su otvorena mnoga pitanja kojima će se u narednim decenijama baviti zemlje trećeg sveta i Pokret nesvrstanosti, ali su najvažniji rezultat konferencije u Bandungu bila načela miroljubive i aktivne koegzistencije naroda koja su utvrdili indijski predsednik Nehru i kineski premijer Džou Enlaj. Ova načela i danas imaju neprolaznu vrednost i na njima će kasnije, na Beogradskoj konferenciji, biti utemeljena politika Pokreta nesvrstanosti. Pet načela miroljubive koegzistencije (”Pet ograničenja” ili ”Panča šil” na hindi jeziku) nastala su još u vreme pokreta za nezavisnost Indije i odražavala miroljubivu politiku koju je sledio vođa ovog pokreta Mahatma Gandi. Prvi put su ušla u jedan međudržavni dokument u sporazumu Indije i Kine 1954. godine. Prema tom sporazumu ona obuhvataju:

Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta;

Nepribegavanje agresiji;

Nemešanje u unutrašnje poslove drugih država;

Ravnopravnost i obostrana korist;

Miroljubiva koegzistencija.

Za razliku od politike neutralnosti koju su još od 19. veka vodile pojedine evropske zemlje i koja je pretpostavljala pasivan stav u međunarodnim odnosima, načela miroljubive koegzistencije podrazumevala su aktivne odnose među državama koje su ih sledile, pre svega u borbi za mir, razoružavanje i napredak u svetu.

U govoru na konferenciji premijera azijskih zemalja u Kolombu (Sri Lanka), nekoliko dana pre potpisivanja indijsko-kineskog sporazuma, Džavaharlal Nehru je rekao: ”Ukoliko bi se ova načela ostvarila u međusobnim odnosima svih država, onda bi odista nestali sukobi i ratovi.” Neki zapadni autori, međutim, kritikovali su politiku miroljubive koegzistencije i, kasnije, Pokreta nesvrstanosti, tvrdeći da nije originalna, pa čak i da je nemoralna, jer oslobađa države velikog dela odgovornosti u međunarodnim odnosima, naročito u pogledu poštovanja ljudskih prava njihovih građana.

Konferencija u Bandungu otišla je korak dalje utvrdivši nova načela, čime je politika miroljubive i aktivne koegzistencije dobila svoj konačni oblik. Među njima su se našla i načela poštovanja ljudskih prava i načela Povelje UN, priznavanje ravnopravnosti svih rasa i svih jezika, pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu u skladu s Poveljom UN, uzdržavanje od upotrebe sporazuma o kolektivnoj samoodbrani u interesu velikih sila i upotrebe pritiska u odnosima sa drugim državama, uzdražavanje od agresije i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta i nezavisnosti bilo koje države, rešavanje međunarodnih sporova mirnim putem i poštovanje međunarodnog prava i obaveza.

Namera učesnika Bandunške konferencije, da ona dobije kontinuitet, nije se ostvarila, i njenu ulogu je preuzeo Pokret nesvrstanosti. Na to su uticale duboke političke razlike između učesnica skupa u Bandungu, pored ostalog i to što su neke od njih ostale svrstane uz supersile i blokove, kao i sukob između dve najveće azijske zemlje, Indije i Kine, krajem pedesetih godina. Konferencija je, ipak, doprinela da se ubrza proces dekolonizacije u svetu, učvrsti solidarnost zemalja u razvoju i 1963. godine u UN otvori debata o odnosima svetskog Severa i Juga, koja je dovela do sazivanja Konferencije UN o trgovini i razvoju (UNKTAD).

(Nastaviće se)