Naseru Moskva najbliža

SVET se brzo menjao u drugoj polovini šezdesetih godina. Uprkos 700.000 američkih vojnika i najmodernijoj ratnoj tehnici Sjedinjene Države su bile zaglibljene u močvarama Indokine i tražile izlaz iz Vijetnamskog rata. Na Bliskom Istoku Izrael je u šestodnevnom ratu porazio Arape i okupirao značajne teritorije Egipta, Jordana i Sirije.

Uprkos nesmanjenoj trci u naoružanju, supersile su sve teže održavale disciplinu u blokovima. U Evropi se najpre osamostalio francuski predsednik Šarl de Gol, a potom je u Nemačkoj na vlast došao kancelar Vili Brant, koji je započeo ”Istočnu politiku” i otvaranje najpre prema Istočnoj Nemačkoj, a zatim i celoj Istočnoj Evropi. Kada je nešto slično u Čehoslovačkoj pokušao Aleksandar Dubček intervenisao je Varšavski pakt i ”zaveo red” u Pragu.

Stigla su nova iskušenja i za nesvrstane. Posle Kairske konferencije 1964. zatišje je trajalo sve do Konferencije u Lusaki 1970. godine. Glavni pravac delovanja nesvrstanih posle Beograda i Kaira bio je usmeren ka UNKTAD. Drugo zasedanja ove organizacije je održano u Nju Delhiju 1968. godine, ali se završilo još većim razočarenjem zemalja u razvoju.

Većeg uspeha nisu imale ni druge inicijative nesvrstanih. Razlog su bili događaji koji su, svaki na svoj način, vezali ruke zemljama-osnivačima pokreta. Neposredno posle Kairske konferencije nesvrstanih Sukarno je objavio da Indonezija istupa iz UN i ubrzo je svrgnut s vlasti. Novi režim, na čelu s generalom Suhartom, potvrdio je nesvrstanu politiku Indonezije, ali je dugo bio sputan unutrašnjim problemima. U Indiji, Nehruov naslednih Bahadur Šastri umro je početkom 1966. godine a na njegovo mesto došla je Nehruova kćerka Indira Gandi koja se suočila sa snažnom opozicijom u zemlji. Više od unutrašnjih sukoba Indiju je u to vreme potresao spor sa Kinom i Pakistanom u Kašmiru.

U to vreme i Egipat je prolazio kroz teške godine. Arapske zemlje su doživele težak poraz u kratkotrajnom ratu sa Izraelom koga su podržavale Sjedinjene Države i to će ih približiti SSSR, koji ostaje glavni izvor naoružanja i finansijske podrške. Za Nasera, Sovjetski Savez i Istočni blok su bili glavni oslonac još od kraja pedesetih kada su Sovjeti i Čehoslovaci izgradili Asuansku branu, koja je i danas glavni privredni objekt u ovoj zemlji. Našavši se u teškoj situaciji posle poraza od Izraela Naser se sve više vezuje za SSSR i polako udaljava od Jugoslavije i nesvrstanih (na konferenciji u Lusaki Egipat je predstavljao ministar spoljnih poslova). Takvo stanje će potrajati sve do Naserove smrti septembra 1970. godine.

Njegov naslednik Anvar el Sadat ponovo aktivira Egipat u Pokretu nesvrstanosti, ali uskoro pravi i oštar zaokret ka SAD uz čiju pomoć je uspeo da sklopi sporazum sa Izraelom u Kemp Dejvidu i povrati Sinaj. Vest o susretu Sadata i izraelskog premijera Menahema Behina u Kemp Dejvidu, Tito je nervozno prokomentarisao novinarima: ”Da me je pitao, rekao bih mu da ne ide!”

Tito je u to vreme imao i kod kuće dosta razloga za nervozu. Reforme u zemlji nisu išle, u Beogradu i Zagrebu su se bunili studenti, u Prištini su se bunili Albanci, u Hrvatskoj su počela ”lipanjska gibanja”, u Srbiji su vladali liberali, a u skoro svim republikama bilo je onih koji su mislili da je vreme da Tito i njegovi ”prvoborci” odu u zasluženu penziju. Veoma ga je zabrinula i sovjetska intervencija u Čehoslovačkoj, jer je verovao da Jugoslavija može biti sledeća. Zbog toga je ponovo krenuo u akciju tamo gde je i ranije imao uspeha - pokrenuo je inicijativu za sazivanje Treće konferencije nesvrstanih zemalja.

Tim povodom je u Beogradu jula 1969. godine održan konsultativni sastanak nesvrstanih na kome su se okupili predstavnici čak 44 zemlje. U kominikeu na kraju skupa izražavala se zabrinutost zbog povećanog broja sukoba u svetu i akcija velikih sila na teritoriji nesvrstanih zemalja, ali i nada da će napori velikih sila da izbegnu međusobni sukob uroditi plodom. Prvi neposredni rezultat konsultativnog sastanka u Beogradu bio je pripremni sastanak Treće konferencije nesvrstanih koji je održan u Dar es Salamu (Tanzanija) aprila 1970. godine. Titova inicijativa je bila dobro proračunata i počela je da donosi plodove jer je u Dar es Salam došla 51 država i osam posmatrača.

Razlog za to je bio poslednji talas dekolonizacije u svetu koji je povećao broj nesvrstanih zemalja. Kraj Vijetnamskog rata, detant u odnosima SAD i SSSR i Konferencija o bezbednosti i saradnji u Evropi početkom sedamdesetih, pogodovali su jačanju uloge UN a time i Pokreta nesvrstanosti. Konačno, zbog novog arapsko-izraelskog rata OPEK je naglo podigao cene nafte što je donelo svež kapital mnogim zemljama Trećeg sveta.

Na pripremnom sastanku u Dar es Salamu formalno je odlučeno da se Treća konferencija nesvrstanih održi u Lusaki (Zambija) uoči DžDžV zasedanja Generalne skupštine UN u septembru 1970. godine. Pored starog prijatelja i saborca, tanzanijskog predsednika Džulijusa Njererea, Tito je u organizaciji trećeg samita mogao da se osloni i na državnika koji će sedamdesetih godina postati njegov redovni gost, zambijskog predsednika Keneta Kaundu.

(Nastaviće se)