Kolombo početak krize

U ZNAKU ideje o ”Novom svetskom ekonomskom poretku” protekli su četvrti samit nesvrstanih u Alžiru 1973. i peti samit u Kolombu 1976. Bilo je to vreme snažnog rasta Pokreta nesvrstanosti, koji je stekao većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija i pokušao da tu moć pretoči u međunarodnu akciju koja bi promenila odnose razvijenog Severa i nerazvijenog Juga.

Tome je pogodovala atmosfera detanta i sporazumevanja Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza o razoružanju. Uskoro je potpisan i sporazum o ograničavanju strateškog naoružanja (SALT). Mirovni pregovori u Parizu završeni su sporazumom Henrija Kisindžera i Le Duk Toa o okončanju rata u Vijetnamu i povlačenju američkih vojnika. Usledio je spektakularni put američkog predsednika Ričarda Niksona u NR Kinu i potpisivanje Šangajskog kominikea 1972, koji je približio SAD i NR Kinu.

Prvi nagoveštaj da Pokret nesvrstanosti traži u novim okolnostima priliku za svoju akciju bila je ministarska konferencija u Džordžtaunu (Gvajana) septembra 1973. U istom gradu je naredne godine održana još jedna ministarska konferencija nesvrstanih na kojoj je predloženo održavanje sastanaka uoči redovnih godišnjih zasedanja Generalne skupštine UN i formiranje Stalnog komiteta nesvrstanih zemalja koji bi koordinirao njihovu aktivnost.

Glavni rezultat ministarske konferenciji u Džordžtaunu bio je program ekonomske saradnje nesvrstanih zemalja. Jugoslovenski hroničar nesvrstanosti Leo Mates zapisao je o ovom dokumentu: ”Sledeći i bez sumnje najvažniji i najsadržajniji dokument je ’Program akcije za međunarodnu saradnju nesvrstanih zemalja i dokument o podršci zahtevima Grupe 77 na planu razvoja’. Tu je sadržana prva indikacija po kojoj je konferencija u Alžiru, iduće godine, postala jedna od najznačajnijih konferencija šefova država nesvrstanih zemalja, to jest njen zahtev za novim svetskim ekonomskim poretkom”.

U dokumentu se govori o dubokom nezadovoljstvu zemalja u razvoju zbog neravnopravnih ekonomskih odnosa Sever-Jug: ”Ne samo da se imperijalizam suprotstavlja predlozima koje iznose zemlje Trećeg sveta već zauzima i ratoboran stav prema tom svetu i sistematski pokušava da potkopa njegove društvene, ekonomske i političke strukture kako bi održao ekonomski kolonijalizam, zavisnost i neokolonijalizam”. Reč ”imperijalizam” ovde se očigledno koristi kao metafora za privredno razvijene i vojno i politički moćne zemlje. Zanimljivo je da se u ovom dokumentu govori i o problemu zagađenja čovekove okoline i da se za to optužuju isključivo razvijene zemlje.

Četvrti samit nesvrstanih održan je u Alžiru 1973. uz učešće 75 zemalja, osam posmatrača i 16 oslobodilačkih pokreta sa statusom posmatrača. Za razliku od konferencije u Lusaki, u Alžiru su ponovo u velikom broju učestvovali šefovi država i vlada. Alžirska konferencija je usvojila Ekonomsku i Političku deklaraciju, Akcioni program ekonomske saradnje, Deklaraciju o borbi za nacionalno oslobođenje i 15 posebnih rezolucija.

Vreme između Četvrtog i Petog samita ispunjeno je nastojanjima nesvrstanih da ostvare ono što su u Alžiru nazvali Novim svetskim ekonomskim poretkom iako njihovi zahtevi nisu bili samo ekonomske nego i političke prirode. Neki od lidera počeli su da govore o Novom poretku. Glavni problem bili su dispariteti cena sirovina koje su proizvodile zemlje u razvoju i finalnih proizvoda koje su proizvodile razvijene zemlje. To je bila i tema Šestog specijalnog zasedanja GS UN koje je, u ime Pokreta, zatražio alžirski predsednik Huari Bumedijen.

Na ovom zasedanju su bez glasanja usvojeni Deklaracija o uspostavljanju Novog ekonomskog poretka i Akcioni program. Leo Mates tim povodom primećuje: ”Ova akcija u UN nastavljena je sledeće godine i to na Drugoj konferenciji UNIDO (Organizacija Ujedinjenih nacija za industrijalizaciju) u Limi 11-27. marta 1975. Tu su takođe prodrli u celosti stavovi nesvrstanih zemalja. Zatim je na jesenjem Specijalnom zasedanju Generalne skupštine platforma nesvrstanih zemalja takođe uzeta za osnovicu. Uz nju su se pojavile i platforme Zapadne Evrope i SAD, ali kao dopune tekstu nesvrstanih zemalja”.

Međutim, razvijene zemlje u to vreme su već amortizovale uticaj ”naftnih šokova” s početka sedamdesetih i polako su se vraćale tradicionalnoj politici nacionalnih interesa. Još jednom, zemlje u razvoju suočile su se s rezervama razvijenog sveta koji je vodio računa samo o svojim interesima. ”Tako je celi period između Konferencije u Alžiru i Pete konferencije šefova nesvrstanih zemalja u Kolombu 16-19. avgusta 1976. protekao u velikim naporima međunarodnih skupova, ali s vrlo oskudnim rezultatima”, zaključuje Mates.

Peti samit nesvrstanih u Kolombu okupio je 86 zemalja uključujući Palestinsku oslobodilačku organizaciju. Pored Političke i Ekonomske deklaracije i Odluke o mandatu i sastavu Koordinacionog biroa nesvrstanih donete su još 32 rezolucije što je govorilo o sve širem interesu nesvrstanih za različita pitanja. Nažalost, veliki broj rezolucija nije bio praćen novim kvalitetom, a skromni dometi samita u Kolombu nagoveštavali su novu krizu Pokreta nesvrstanih.

(Nastaviće se)