Jug zebe zbog severa

SEDMI samit nesvrstanih trebalo je da se održi u Bagdadu 1982. godine, ali je zbog rata Iraka i Irana odložen za narednu godinu, kada je održan u Nju Delhiju uz učešće 101 zemlje. Pored zalaganja za nastavak aktivnosti na rešavanju niza pitanja kojima se Pokret bavio, nesvrstani u Delhiju su pokušali da zaustave rat između Iraka i Irana i dovrše dekolonizaciju Namibije. Zbog otpora Vijetnama, Južnog Jemena, Sirije i Etiopije na samitu nije zauzet stav povodom sovjetske invazije u Avganistanu. Pošto je Tito umro 4. maja 1980, samit u Delhiju je bio prvi na kom nije učestvovao nijedan od osnivača Pokreta.

Tri godine kasnije, 8. samit je održan u velelepnom kongresnom centru u Harareu koji je izgradio beogradski ”Energoprojekt”. Pored zalaganja za saradnju među članovima pokreta i unapređivanje odnosa Sever-Jug deklaracija iz Hararea je pozvala na izgradnju Novog informacionog i komunikacionog poretka. Monopol velikih svetskih novinskih agencija trebalo je razbiti stvaranjem tzv. Informacionog pula nesvrstanih zemalja.

Poslednji samit nesvrstanih u Beogradu održan je 1989. godine. Kuriozitet ovog samita je bio u tome što je na čelo jugoslovenskog Predsedništva došao prvi nekomunista, slovenački predstavnik Janez Drnovšek, koji je kao domaćin preuzeo i ulogu generalnog sekretara Pokreta. Posle njega su se na ovom mestu smenjivali Borisav Jović, Stipe Mesić, Branko Kostić i kao poslednji, Dobrica Ćosić. U Beogradu, nesvrstani su uputili poziv za borbu protiv međunarodnog terorizma i šverca droga i oružja.

U Džakarti su nesvrstani svoju ulogu usmerili ka problemima razvoja, neokolonijalizma i svih drugih oblika mešanja velikih sila u ”trećem svetu”. Glavno pitanje je glasilo kako očuvati pokret nesvrstanih zemalja u svetu u kom više nije bilo blokova ili, barem, više nisu postojala dva suprotstavljena bloka.

Odgovore na neka od ovih pitanja nesvrstani su pronašli na Desetom samitu u Kartaheni (Kolumbija) 1992. godine na kom je broj učesnika dostigao 113. Pakistan je ponudio rešenje prema kom nesvrstani treba da pokušaju da medijacijom reše sporove među svojim članicama. Predlog nije usvojen pošto je Indija u njemu videla zaobilazni put Pakistana da spor oko Kašmira stavi na dnevni red Pokreta nesvrstanosti.

Samit u Kartaheni je dao i ocenu stanja u svetu posle Hladnog rata: ”Današnji svet je još daleko od toga da bude miroljubivo, pravedno i bezbedno mesto. Tinjajući sporovi, nasilni konflikti, agresija i strana okupacija, mešanje u unutrašnje stvari država, politika hegemonije i dominacije, etnički sukobi, verska netolerancija, ksenofobija, novi oblici rasizma i usko shvaćeni nacionalizam su, između ostalog, glavne i opasne prepreke skladnoj koegzistenciji među državama i narodima i doveli su čak do raspada država i društava”. Takva ocena nesvrstanih učinila je da se u njegovim redovima i među posmatračima nađu i neke postkomunističke zemlje uključujući i pojedine postsovjetske republike.

Mnogi zapadni posmatrači veruju da je Pokret nesvrstanosti bio proizvod Hladnog rata i bipolarnog sveta i da je njihovim nestankom nestao i razlog za opstanak ovog pokreta. Drugi smatraju da je njegova uloga ispunjena završetkom procesa dekolonizacije, nestankom aparthejda, gubitkom značaja vojnih baza velikih sila u ”trećem svetu”, smirivanjem trke u naoružanju. Treći su mišljenja da je Pokret nesvrstanosti diskreditovan njegovim neuspehom da reši neke od akutnih kriza u ”trećem svetu” koje postoje i danas.

U jačanju uticaja SAD i zemalja G-7 posle Hladnog rata pojedini autori iz nesvrstanih zemalja vide jačanje tzv. Severnog koncepta sila dok u nestanku bipolarizma vide i problem za delovanje Pokreta koji je ranije imao manevarski prostor za delovanje između dve supersile i njihovih blokova.

Nesvrstani su postali mnogo ranjiviji na krize koje ih pogađaju. Drugo, osećaju povećani pritisak razvijenih zemalja u nizu pitanja kao što je, na primer, zaštita čovekove okoline strahujući da bi razvijeni mogli teret akcija u ovoj oblasti svaliti na nerazvijene zemlje. Treće, oni strahuju da bi razvijeni mogli dalje ograničiti transfer kapitala i tehnologija koje su potrebne zemljama u razvoju. Četvrto, svet je i posle Hladnog rata podeljen na one koji imaju i one koji nemaju nuklearno oružje, a nerazvijeni su sve češće na njegovoj meti. Peto, nesvrstane zabrinjavaju i nastojanja razvijenih zemalja da umanje ulogu UN koje su od nastanka Pokreta nesvrstanosti bile njihov glavni oslonac.

Posebne strahove nesvrstanih zemalja danas budi razgradnja nacionalnih država i ”nacionalni inženjering” razvijenih u mnogim kriznim žarištima od Etiopije i Sudana do bivše Jugoslavije i bivšeg SSSR. Za razliku od razvijenih i stabilnih društava Severa reč ”samoopredeljenje” ima preteće značenje u zemljama svetskog juga. Bio je to razlog zbog koga su se mnoge nesvrstane, uključujući muslimanske zemlje, uzdržale od priznanja samoproklamovane nezavisnosti Kosova, videći u njoj presedan koji bi se mogao primeniti i na mnoga krizna žarišta u ”trećem svetu”.

(Nastaviće se)