Srbija traži prijatelje

Na poslednjem, Petnaestom samitu nesvrstanih održanom jula 2009. godine u Šarm el Šeiku bile su prisutne sve bivše jugoslovenske republike, od kojih su neke bile zastupljene na najvišem nivou. Tako je, na primer, delegaciju Srbije predvodio predsednik Boris Tadić, delegaciju Hrvatske predsednik Stjepan Mesić, delegaciju Bosne i Hercegovine predsedavajući član Predsedništva Željko Komšić, delegaciju Crne Gore predsednik Filip Vujanović, a delegacije Slovenije i Makedonije visoki funkcioneri ministarstava inostranih poslova.

Za razliku od ranih devedesetih, kada je u svim državama-naslednicama bivše Jugoslavije preovladavalo mišljenje da je Pokret nesvrstanosti u postbipolarnom svetu izgubio značaj, vreme je potvrdilo da su veze izgrađene sa ovim zemljama mnogo dublje i čvršće i da imaju određeni značaj i danas. Dok su za neke to uhodani trgovinski odnosi, za druge je to politička podrška Pokreta ili pojedinih grupa nesvrstanih zemalja (na primer, muslimanske zemlje u slučaju BiH ili većeg dela Pokreta u slučaju Srbije).

Krajem devedesetih godina, pojedine partije u Srbiji su obnovile veze sa nesvrstanim zemljama, ali su one posle 2000. godine bile ponovo potisnute u stranu pod uticajem vladajućeg uverenja da je budućnost zemlje u članstvu u Evropskoj uniji.

Srbija je tek nedavno, i to u sklopu kosovske krize, ponovo otkrila nesvrstane. Većina zemalja trećeg sveta je, uprkos pritisku Zapada, do danas ostala uzdržana. Razlog tome krije se u bojazni da bi nezavisnost Kosova mogla postati presedan koji bi imao dalekosežne posledice i po mnoge druge zemlje suočene sa separatističkim pokretima. Uzdržanost većine afričkih zemalja tumači se činjenicom da su većinu granica na Crnom kontinentu arbitrarno povukli službenici kolonijalnih sila, ali da, uprkos tome, postoji konsenzus da se i takve granice moraju očuvati, budući da na njima počiva čitav sistem međunarodnih odnosa u Africi.

S druge strane, arapske i brojne druge muslimanske zemlje nezavisnost Kosova ne doživljavaju kao pitanje solidarnosti muslimana nego kao akt zapadnih zemalja s kojima su već decenijama u latentnom sukobu na međunarodnoj sceni. Otuda su i neke muslimanske zemlje Srednjeg istoka stale na stranu Srbije procenjujući da time štite i sebe od mogućih sličnih poteza Zapada. Iz ovih krugova Srbiji se sugeriše da ponovo zauzme svoje mesto u Pokretu i preuzme vodeću ulogu u borbi protiv savremenog neokolonijalizma.

Svetska ekonomska kriza koja je izbila u jesen 2008. godine i „zima arapskog nezadovoljstva“ 2010/2011. godine pokazale su u Srbiji, ali i širom bivšeg jugoslovenskog prostora, koliko su duboke veze koje je bivša Jugoslavija ostvarila sa arapskim svetom. Ponovo je poraslo interesovanje privrednika za veze sa nesvrstanima, čija su tržišta nudila alternativu za posrnule privrede bivših jugoslovenskih republika.

Treći činilac je kriza u odnosima sa Zapadom, koja se nastavila i posle silaska Slobodana Miloševića s vlasti u oktobru 2000. godine. Ona je, između ostalog, dovela i do pojave jugonostalgije, i u javnosti, ali, što je interesantno, i u delu mlađe generacije srpskih političara koji su, počev od 2007. godine, pokazali interesovanje za nastavak veza sa nesvrstanim zemljama. Do sada, najviša tačka ove politike bilo je učešće predsednika Srbije na samitu u Šarm el Šeiku 2009, kada je Srbija pokrenula inicijativu da se jubilarni samit na pedesetogodišnjicu osnivanja Pokreta održi u Beogradu. Pošto Srbija nije član nego posmatrač u Pokretu, odlučeno je da se početkom septembra 2011. godine u Beogradu održi jubilarna ministarska konferencija nesvrstanih.

Ova nastojanja su, međutim, podelila javno mnjenje i političare u Srbiji. Za „proevropski“ opredeljeni deo javnosti obnova veza sa nesvrstanima predstavlja samo skretanje Srbije sa „evropskog puta“, budući da ove veze ne mogu zameniti sve jače privredne, kulturne i političke veze sa EU. Za drugi deo javnosti, teškoće u odnosima sa Zapadom i, naročito, problem Kosova govore da Srbija mora da ima spoljnopolitičku alternativu Uniji, a da takvu alternativu, pored Rusije i Kine, mogu ponuditi i nesvrstani. Čak i jedan deo „proevropske javnosti“ u Srbiji veruje da veze sa nesvrstanima mogu biti značajne za odnose sa Zapadom.

Na izvestan način, današnja Srbija se suočava sa sličnom dilemom koju je i Titova Jugoslavija imala početkom pedesetih godina u sukobu sa SSSR i Istočnim blokom, kada su veze sa nesvrstanima otvorile put izlaska iz međunarodne blokade i učinile je prepoznatljivom na međunarodnoj sceni. I danas, kao i tada, kritičari nesvrstanosti u Srbiji upozoravaju da je takav put veoma težak za zemlju u tranziciji, ekonomski zavisnu od Zapada. Jedno je, međutim, izvesno: ukoliko se problem Kosova pokaže kao nepremostiva prepreka u odnosima između Srbije i EU, argumenti u prilog nesvrstane orijentacije u Srbiji dobijaće na snazi.

(Kraj)