Zakletva novom kralju

IMAO je samo jedanaest godina kada se dogodio veliki prelom u njegovom žovotu. Teško je mogao da shvati da je njegov otac, kralj Aleksandar, ubijen u Marseju, a još teže da razume da je on, prestolonaslednik Petar, sada kralj Jugoslavije. Da bi ga poštedela velikog bola, njegova majka kraljica Marija nije dozvolila da vidi mrtvog oca, niti da prisustvuje ispraćaju njegovih posmrtnih ostataka iz Marseja.

Za to vreme su u Beogradu preduzimane nužne, Ustavom propisane mere. Zajednička sednica Narodne skupštine i Senata održana je 11. oktobra 1934. na kojoj su se svi poslanici i senatori, članovi vlade i Namesništva, na čelu sa knezom Pavlom, zakleli na vernost novom kralju Petru Drugom. Sledećeg dana u prestonicu je doputovao i mladi kralj, u pratnji kraljice majke i kneza Arsena. Na železničkoj stanici dočekalo ih je mnogo sveta i ispratilo sve do Dvora na Dedinju. Zakletvu novom kralju već su polagali vojnici, oficiri i državni činovnici. U zemlji je proglašena šestomesečna državna žalost, koja ja trajala od 9. oktobra do 9. aprila sledeće godine, od toga šest nedelja, ili četrdeset dana, duboka žalost.

Ispraćaj posmrtnih ostataka kralja Aleksandra i pogrebni ceremonijal ostavili su na mladog kralja neizbrisive bolne utiske. Kraljev kovčeg bio je izložen u velikoj sali Starog dvora kako bi građani odali poslednju poštu svome kralju. Nekoliko dana, od jutra do ponoći, prolazila je pored kraljevog odra nepregledna reka ljudi u žalosti. U jednoj kratkoj pauzi bilo mu je dozvoljeno da poslednji put vidi svog mrtvog oca. S obe strane kovčega stajali su gardisti, pognutih glava i s oborenim puškama, nepomični kao kipovi, dok su se suze slivale niz njihove obraze.

Prvi deo pogrebnog ceremonijala počeo je ujutru 18. oktobra u Sabornoj crkvi, gde je patrijarh Dimitrije, u pratnji episkopa, održao opelo. Po završetku ovog obreda, povorka, na čelu s mladim kraljem i kraljicom Majkom, išla je iza kovčega na lafetu sat i po vremena ka železničkoj stanici, zaobilaznim putem i sporednim ulicama kako bi se što većem broju građana omogućilo da odaju poslednju poštu svome kralju. Na ulicama Beograda narod je ispratio kraljev kovčeg klečeći. To se ponovilo i od Mladenovca do Topole i Oplenca, gde se tiskalo oko pedeset hiljada ljudi, uglavnom seljaka, koji su stizali peške da bi odali poslednju poštu svome ratnom komandantu.

Do tada nije zabeleženo da su ljudi tako spontano i duboko iskazivali svoj bol. Ponavljale su se biblijske slike plača i ridanja: na kolenima, pod sugestijom nekog unutrašnjeg bola, ljudi su se udarali u grudi i naricali na iskonski način, bez stida i ustezanja. Stotine žena po selima povezale su crne šamije oko glave; seljaci su, po nekom prastarom običaju, išli gologlavi i nosili gunjeve naopako. To je trajalo i posle kraljeve sahrane sve do četrdesetodnevnog pomena...

Svi ti prizori iskazivanja velikog poštovanja njegovom ocu, kod kralja Petra, jedanestogodišnjeg dečaka, pobuđivali su, osim tuge, i osećaj velike odgovornosti. Pitao se, može li on odgovoriti nadama i očekivanjima naroda i vršiti vladarsku dužnost tako uspešno kao njegov otac? Da li je on dostojan tolike počasti, koja mu se na svakom koraku iskazuje? Bio je svestan svog teškog položaja. Svom mlađem bratu govorio je: ”Ja sam kralj jedne nesreće”.

Sve ga je podsećalo na umrlog oca, kralja Aleksandra: preselio se u njegovu sobu i spavao je u njegovom velikom krevetu, ulazio u njegov radni kabinet i sedao za njegov pisaći sto. Ljudi oko njega govorili su mu šta bi trebalo da čini da bi se pripremio za vršenje kraljevske dužnosti i krenuo stopama svoga velikog oca...

Gimnazijsko školovanje nastavio je po ubrzanom sistemu nastojeći da završava dva razreda za jednu godinu, a to nije bilo nimalo lako. Pri Dvoru na Dedinju, u posebnoj kućici, samo za njega otvorena je privatna škola. Direktor ove škole i u isto vreme njegov guverner bio je profesor Jeremija Živanović, koji je odredio i nastavnike za pojedine predmete.

Angažovani su najugledniji profesori: francuski jezik mu je predavao profesor Radoje Knežević, istoriju profesor Vladimir Ćorović, matematiku profesor Demetrović, nemački jezik profesori Brešnik i Janjić, vaspitač Perot ga je i dalje podučavao engleski, dok su mu ”narodni jezik” ili srpskohrvatsko-slovenački predavali guverner Živanović, zatim profesor Petrović itd.

Opterećivanje nastavom umnogome je lišavalo mladog kralja druženja sa vršnjacima i svih radosti dečaštva. To je moglo stvoriti kod njega otpor prema učenju, što je njegova okolina mogla tumačiti kao lenjost... Najveći otpor pokazivao je prema uključivanju novog predmeta kosmografije. Ipak, završio je malu maturu u leto 1937. godine. Svečanost povodom završetka školske godine kralja Petra održana je u Velikoj sali Starog dvora, 28. juna 1938. Prisustvovali su, pored uglednih ličnosti, i namesnici na čelu s knezom Pavlom. Upadljivo je bilo odsustvo kraljice Marije.

(Nastaviće se)