Bura oko testamenta

DOK se najmlađi suveren tadašnje Evrope pripremao za kraljevski poziv, vladarsku dužnost u njegovo ime vršilo je Namesništvo sa knezom Pavlom na čelu. Na osnovu člana 42 Ustava Kraljevine Jugoslavije, koji je predviđao da u slučaju kraljeve maloletnosti kraljevsku vlast vrši namesništvo, kralj Aleksandar je još 5. januara 1934. godine na Bledu sastavio svojeručno pisan testament, kojim je za namesnike odredio: kneza Pavla Karađorđevića, dr Radenka Stankovića, senatora, i Ivana Perovića, bana Savske banovine.

Tekst ovog testamenta objavljen je već 10. oktobra u ”Službenim novinama” zajedno sa protokolom sa sednice vlade o njegovom prihvatanju. Tek će se kasnije otkriti da je sastanak u Dvoru na kome se raspravljao o testamentu bio buran i da ovu Kraljevu oporuku neki od prisutnih nisu hteli da prihvate. U svakom slučaju, kad je otvoren testament i pročitan njegov sadržaj, među prisutnima bilo je dosta iznenađenja i neverice, jer su neki znali da je ranije postojao kraljev testament u kome su se spominjala imena sasvim drugih ličnosti.

Prema nekim dosta pouzdanim izvorima, kao najveći oponent spominjao se aktuelni predsednik vlade Nikola Uzunović, koji je predlagao da se testament poništi i da onda Skupština iz svoje sredine izabere tri kraljeva namesnika. Knez Pavle se tome usprotivio, a podržao ga je i đeneral Petar Živković, rekavši o pronađenom testamentu: ”To je poslednja volja kralja Aleksandra, koja se bezuslovno mora poštovati... Mi nismo ovde pozvani da dajemo savete, niti da kritikujemo poslednju volju kralja Aleksandra, nego smo se sastali da čujemo i saslušamo testament, koji moramo izvršiti”.

Kada se mnogo kasnije u raspravu o testamentu uključio i Slobodan Jovanović, oglasio se pismenom izjavom i sam knez Pavle, iznevši sve pojedinosti pri otvaranju testamenta, kao i sam sporni moment: ”... Uzunović je otvorio testament i pročitavši imena naznačenih namesnika, buknuo je, jer nije mogao progutati Stankovićevo naimenovanje... i predložio je kao bolje, da spalimo testament. Ja sam to energično odbio i rekao mu da postoji i druga kopija testamenta na adresu kraljice Marije” - napisao je u svojoj izjavi knez Pavle.

Knez Pavle je rođen u Petrogradu, u Rusiji, 27. aprila 1893. godine. Sin je kneza Arsena, brata kralja Petra, strica kralja Aleksandra. Majka mu se zvala Aurora Demidov di San Donato. Njegovi roditelji su se razveli kad mu je bilo jedva tri godine. Posle rastave sa ženom, koja se preudala za italijanskog grofa Nogera i živela kratko, knez Arsen je poslao svoga sina bratu sa molbom da se o njemu brine. Knez Petar, koji je tada živeo u Ženevi, prihvatio je svoga sinovca i nije ga odvajao od svoje dece.

Kad je 1903. godine knez Petar postao kralj Srbije, knežević Pavle je sa deset godina produžio školovanje u Drugoj beogradskoj gimnaziji, gde je i maturirao. Posle toga nastavio je školovanje na Oksfordskom univerzitetu, gde je studirao savremenu istoriju i umetnost. Studije na Oksfordu nastavio je posle rata i završio 1921. godine, sa diplomom ”master of arts”.

Boraveći neko vreme u Italiji, knez Pavle se zagledao u jednu italijansku princezu i imao je nameru da se njome i oženi. Kralj Aleksandar ga je odvraćao od toga navodeći kao razlog dosta loše odnose sa svojim zapadnim susedom, kao i činjenicu da je princeza katolikinja. Srećom, knez se ubrzo zaljubio i isprosio grčku princezu Olgu, ćerku princa Nikole od Grčke i Danske i velike kneginje Jelene Vladimirovne, koja je vodila poreklo od ruske carske porodice Romanov. Svečanost sklapanja braka održana je neposredno posle krštenje prestolonaslednika Petra, 21. oktobra 1923. godine.

Moglo se samo postaviti pitanje zašto za jednog od namesnika nije uzimana u obzir kraljica Marija, za koju se tvrdilo da je ranije bila u kombinaciji. Kralj Aleksandar je bio svestan nedostatka nezavisne volje svoje supruge i zato je starateljstvo nad svojom decom poverio Namesništvu, iz kojeg je ona bila isključena. Jovan Dučić je pisao kako mu je kralj Aleksandar govorio da je najviše voleo da razgovara sa svojim rođakom knezom Pavlom, Meštrovićem i sa njim, Dučićem, upravo zato što je u njima video, pre svega, intelektualce. Njegov izbor kneza Pavla motivisan je ne samo rođačkim vezama i prisnim odnosima već i uverenjem da knez, kao nezavisan i prefinjen duh, svojom ljubaznošću i ličnom privlačnošću, poznavanjem svih modernih jezika, uz to dobro upoznat sa njegovim mislima i nastojanjima, može najbolje odigrati ulogu zastupnika državnih interesa, a istovremeno biti i staratelj i vaspitač maloletnog kralja.

Testament je napisao posle Orebovog pokušaja atentata na njega u Zagrebu, u decembru 1933, o čemu je s ogorčenjem pisao svome rođaku. Poslednje trenutke pred odlazak za Francusku kralj Aleksandar proveo je sa knezom Pavlom. Putovali su zajedno automobilom kroz Crnu Goru i razgovarali sve do ispraćaja pred polazak broda ”Dubrovnik” za Marselj. Izgledalo je kao da je kralj pred taj važan put želeo, u poslednjem momentu, da uputi kneza Pavla u sve tajne državne politike i da mu pruži potrebna uputstva ako bi se nešto desilo u njegovom odsustvu. U testamentu od 5. januara 1934, kao da je nešto naslućivao, Aleksandar ispisuje ovu poslednju rečenicu: Moj sprovod da bude skroman - čisto vojnički - bez stranaca.

(Nastaviće se)