Regent po izboru brata

PO mišljenju Milana Antića, ministra dvora, koji će taj položaj zadržati i u vreme namesništva, Aleksandar je kneza Pavla, kao mogućeg namesnika do punoletstva svog sina, uvek držao na pameti, ali je propustio stvaranje njegovog autoriteta za vršenje te odgovorne funkcije. Međutim, teško je stvarati nekome autoritet, ako on sam ne poseduje kvalitete da se nametne svojom ličnošću, sposobnostima i radom. U istoriji su poznati slučajevi, koje neki smatraju pravilom, da posle nestanka s javne scene jednog vladara, jake i snažne ličnosti, nastaje velika praznina koja se oseća decenijama.

Knez Pavle posle rata nije stalno živeo u zemlji, niti je imao kakav važniji položaj u javnom životu: bio je predsednik Crvenog krsta, Aerokluba, Džokej-kluba, a nešto kasnije unapređen je u čin gardijskog potpukovnika. Politika mu je bila potpuno strana. Kada je preuzeo položaj namesnika, knez Pavle je površno poznavao prilike u zemlji. Nije ni pokazivao interes za to, jer su ga više zanimali umetnost i ljudi koji nisu imali neke veze sa politikom.

Po mnogim svojim odlikama, knez je bio sušta suprotnost pokojnom kralju. Za razliku od Aleksandra, koji je bio dinamična ličnost, Pavle je bio povučen, stidljiv po prirodi, zatvoren u sebe, nespreman da se bilo kome suprotstavi ili približi, više sklon zakulisnim radnjama nego da otvoreno izloži svoje stavove. Prema opažanjima ministra dvora Antića, kralj Aleksandar je bio ”borac za ideju, za vlast i veličinu. Otvoren prijatelj, otvoren neprijatelj. Knez Pavle je bio špica i prznica. Pamtio je i zlo i dobro, ali nikad nije naglo reagovao”.

Za razliku od Aleksandra, koji je u svojim javnim istupanjima imao političkog dara da privuče svoje sagovornike, Pavle nije imao ni takvog dara ni stila, njegov govor često je bio isprekidan, delovao je umorno ili nesigurno. Hladnog držanja i zvaničan u odnosima sa ljudima, odavao je pravog aristokratu iz vremena poslednjih ruskih kneževa. Takvim svojim držanjem knez Pavle je, prema mišljenju ministra dvora Antića (koji mu je, inače, bio veoma naklonjen), stvarao utisak ”da nema nikakvih demokratskih tradicija i da je bio veći autokrata od kralja Aleksandra”.

Ali ono što je možda najvažnije, knezu su nedostajale stvaralačka snaga, volja i odlučnost za obavljanje poslova, kojih se prihvatio. Iz toga je proisticala njegova nesigurnost, koju su i drugi primećivali. Kada ga je vajar Meštrović posetio, neposredno posle kraljeve pogibije, knez Pavle mu se žalio da ”nije dorastao svojoj ulozi”. Rekao mu je da ga politika nikad nije zanimala, a da ga kralj ni u šta nije upućivao. Ispovedao se kako bi najviše voleo pobeći i sve ostaviti, kako ga u Beogradu svi mrze, kako su neiskreni, prosto mu se zgadilo. Žalio se i na druge namesnike, koje nije trpeo. Kada bi se našao u teškoj situaciji da rešava složene međunarodne probleme, padao bi u depresiju i govorio kako bi voleo da nije živ.

Knez Pavle je bio, očigledno, drugačije prirode i mentaliteta, a njegova nevolja je bila u tome što su ga u narodu upoređivali s kraljem Aleksandrom, koji je bio harizmatična ličnost, stekavši tu harizmu još u pobedonosnim ratovima koje je vodio. Svojom pojavom Pavle je, još od mladosti, davao utisak zamišljenog, više žalosnog nego veselog princa. U stanju je bio da satima sedi sa svojim mislima, a da nikakvu odluku ne donese. Melanholija je svakako proizvod njegovog duševnog stanja usamljenosti: ostao je rano bez majke, napušten od oca.

S druge strane, bio je svestan svog aristokratskog porekla, ponosan više nego drugi na svoju ”plavu krv”. Još u vreme gimnazijskog školovanja u Beogradu, njegov profesor Milorad Pavlović zapazio je neke karakteristične osobine mladog kneza. Skrenuo je pažnju kralju Petru, njegovom staratelju, na neke kneževe odlike, koje ukazuju da nije isključeno da se zanese uobraženjem: ”Kod njega, zasad, preovlađuje osećaj nad razumom - što nije dobro. U crtama njegovog lika ima ženske mekoće i ženske lepote. Možda je to odlika porodična, ali i kad bi to bilo, trebalo bi da se u duhu ispoljava i muška energija predaka.”

Docnije, za vreme studija na Oksfordu, provodio je dane po engleskim i škotskim dvorovima. Sprijateljio se sa princom od Velsa, vojvodom od Jorka, budućim kraljem Džordžom VI, vojvodom od Glostera i vojvodom od Kenta. Vremenom je stekao više manire engleskog princa, navikavši da obavezno nosi polucilinder i kišobran. Međutim, u svojoj zemlji knez Pavle se vratio rođacima, koji su ga smatrali jednakim, ali su se ipak rangirali uvek više i zauzimali najviše državne položaje, što je kod njega, obuzetog kompleksom više vrednosti, stvaralo osećanje potiskivanja.

Posle pogibije kralja Aleksandra, knez Pavle je imenovan za namesnika. Prvi put je dobio mogućnost da vlada, istina u ime jednog maloletnog kralja, ali sa svim prinadležnostima i privilegijama koje jednom vladaru u državi pripadaju. Njegovu ambiciju podsticala je supruga, grčka princeza Olga. Za razliku od svog supruga, važila je za energičnu ženu, spremnu da raspravlja i o problemima iz političkog života. Insistirala je još 1930. godine da se u Porodičnom pravilniku za članove Kraljevskog doma Karađorđevića utvrdi i za kneza Pavla i za nju titula ”kraljevskog visočanstva”.

(Nastaviće se)