Uzimam kraljevsku vlast

ZNALO se u jednom delu javnosti da se nešto sprema u vojsci ako Jugoslavija potpiše Pakt, a vođa pučista đeneral Simović upozorio je i vladu i kneza Pavla. On je 23. marta u razgovoru s predsednikom Cvetkovićem, a zatim i u audijenciji kod kneza Pavla pretio ”narodnom revolucijom”. Da vladu odvrati od potpisivanja Trojnog pakta pokušao je i patrijarh Gavrilo u razgovoru sa knezom Pavlom predočavajući mu da bi to izazvalo revolt u narodu.

Vlada na sve to nije reagovala i knez Pavle je 26. marta, uveče, krenuo vozom na svoj uobičajeni boravak na Brdo kod Kranja. Išao je sam, bez kneginje Olge i dece, što navodi na misao da nije slutio šta se može dogoditi u Beogradu.

Tehnika vojnog udara izvršena je perfektno bez posledica po ljudske živote. Sve je započelo 27. marta u 2.20 rano ujutru: pučisti su za samo jedan sat zauzeli najvažnije državne institucije (zgradu Ćeneralštaba, Radio-stanicu, Glavnu poštu) i uhapsili Cvetkovića i članove njegove vlade. Pri tom nisu nailazili ni na kakav otpor, a bila je samo jedna slučajna žrtva (jedan policajac). Ono na šta nisu računali bilo je kako dospeti na Dedinje, do Belog dvora i kraljeve palate.

Glavni akteri puča đenerali Borivoje Mirković, Dušan Simović i major Živan Knežević računali su na kralja Petra kao glavnu polugu prevrata, a da ga nijednom rečju nisu obavestili šta pripremaju, kada planiraju da izvrše akciju i kakvu su mu ulogu u tome namenili. Očigledno, računajući unapred na njegovo raspoloženje, doveli su ga u nezgodan položaj i sve se moglo katastrofalno završiti. Od trenutka kada ga je 27. marta rano ujutru (u 6 sati) probudio sobar i obavestio da se nešto događa u gradu, iznenađen svim tim, kralj Petar se našao zarobljen u Dvoru pod snažnim pritiskom đenerala Kosića da se pučistima pruži otpor. Na đeneralov zahtev, otišao je u Štab Garde na Banjicu i izvršio smotru gardista da bi se proverila njihova spremnost da brane kralja. Naređeno je i komandi artiljerijskog puka Garde da topovi budu upereni prema gradu.

Za to vreme u zgradi Ministarstva vojske razgovaralo se o sastavu nove vlade. Okupljenim liderima opozicionih stranaka obratio se đeneral Simović ovim rečima: Gospodo, dajem vam pola sata vremena da se dogovorite ko će koje ministarstvo da primi, a ako se ne složite, ja ću vam pročitati. Pošto se dogovor tako brzo nije mogao postići, Simović je jednostavno pročitao spisak članova vlade, rezervišući za sebe mesto predsednika.

Prvi dokument te vlade bio je Kraljev proglas o stupanju na presto. Tekst proglasa, po svemu sudeći, izdiktirao je Slobodan Jovanović, mada se o njegovo autorstvo otimaju Radoje Knežević, koji će kasnije biti imenovan za ministra Dvora, i đeneral Simović. Spremljenu proklamaciju odneli su na Dedinje majori Živan Knežević i Lazar Janjić sa namerom da je kralj potpiše i pročita preko Radio Beograda. Na dvorskoj kapiji kapetan Delibašić je odbio da ih propusti, a nije hteo ni da primi proklamaciju i odnese je kralju na potpis. Prolaz se mogao probiti samo tenkovima, a major Knežević nije hteo pucnjavu i krvoproliće u neposrednoj blizini kraljevog dvora. Bilo kako bilo, tek kraljeva proklamacija ostala je nepotpisana, a vlada je, ipak, odlučila da je obznani.

Oko 9 sati pre podne kapetan Jakov Jovović tekst kraljevog proglasa o stupanju na presto pročitao je na Radio Beogradu: U ovom teškom trenutku za naš narod odlučio sam da uzmem u svoje ruke kraljevsku vlast. Namesnici, koji su razumeli opravdanost mojih pobuda, odmah su sami podneli ostavke. Moja verna vojska i mornarica stavili su mi se odmah na raspoloženje i već izvršavaju moja naređenja. Pozivam sve Srbe, Hrvate i Slovence da se okupe oko prestola. To je najsigurniji način da se u ovim teškim prilikama održi red unutra i mir spolja. Mandat za sastav vlade poverio sam armijskom đeneralu Dušanu T. Simoviću.

U tom trenutku, najvažnije stvari iz kraljevog proglasa nisu bile ostvarene: niti je kralj Petar bio u mogućnosti da odlučuje o preuzimanju prestola, niti je mogao da poveri mandat Simoviću, niti su namesnici podneli ostavke.

Posle objavljivanja ovog proglasa, a i pre toga, kad se saznalo za izvršenje prevrata, narod je spontano izašao na ulice da manifestuje podršku promenama. Kao da je nezadovoljstvo u narodu dugo tinjalo i odjednom provalilo i izlilo se u masovne demonstracije, koje su se valjale ne samo u Beogradu, već i u nekim većim gradovima Srbije. U velikim povorkama ljudi su emotivno izražavali proteste uzvicima i transparentima protiv potpisivanja Pakta i svrgnutog režima i, istovremeno, sa nacionalnim i zastavama Engleske i Grčke klicali su mladom kralju Petru, noseći njegove slike, kao i slike patrijarha Gavrila.

Narodu se prvi obratio patrijarh Gavrilo ispred Patrijaršije, a govorio je i preko radija ističući kralja Petra II kao glavnog nosioca ”narodnog ideala”. Vođstvo Komunističke partije bilo je zatečeno, jer nije znalo za pripremanje puča. Štaviše, tog dana, 27. marta, Pokrajinski komitet za Srbiju izdao je proglas u kome je osudio imperijalističku i ratnohuškačku politiku Engleske.

(Nastaviće se)