Englezi iza prevrata

KAO što se i očekivalo, britanska vlada je zdušno pozdravila vojni udar u Beogradu, koji je priželjkivala i na kom su radile njene tajne službe. Nije nikakva tajna i da je novčano pomagala ljude koji su propagirali puč kao jedino rešenje pružanja otpora. Čerčil je odmah pomišljao kako bi se mogla ostvariti stara ideja o uvlačenju Jugoslavije u rat protiv sila Osovine. O izvedenom puču izvestio je poslanike Donjeg doma ovim rečima:

„U Beogradu je izbila revolucija, i ministri, koji su juče prodali čast i slobodu svoje zemlje, nalaze se iza brave... Na osnovu svega, mi možemo očekivati da će jugoslovenska vlada uraditi šta treba radi odbrane slobode i integriteta svoje zemlje... Britanska imperija i njeni saveznici povezaće svoju sudbinu s jugoslovenskom nacijom i nastaviti put i borbu, zajednički do potpune pobede“.

U Berlinu je Čerčilova izjava u parlamentu shvaćena kao objava rata na Balkanu. Hitleru je ona poslužila kao neposredan povod da, bez objave rata, napadne Jugoslaviju. Govoreći kasnije pred Rajhstagom, firer je to potvrdio ovim rečima: „Svi smo bili zaprepašćeni vešću o prevratu, koji je sprovela šačica plaćenih konspiratora. Oni su stvorili stanje koje je britanskom premijeru omogućilo da presrećan izjavi kako na kraju svega ima da saopšti nešto radosno. Kad sam ovo čuo, odmah sam naredio da se Jugoslavija napadne. Prema Hitlerovoj volji, taj napad je trebalo da bude munjevit i bezobziran, da se Beograd zbriše s lica zemlje, a Srbi urazume za večita vremena, dok bi se Hrvati poštedili...“

Čerčil je već 27. marta zatražio od državnog sekretara Idna i generala Dila da otputuju u Kairo, a odatle za Atinu i Beograd, i ambasadora Kembela ovlastio da obavesti novu vladu o potrebi da otkaže Pakt sa Nemačkom i pomogne odbranu Grčke. Kada je to saopšteno ministru Ninčiću, on je odgovorio Kembelu da ne može ništa definitivno da kaže o politici nove vlade. Dodao je da državni udar nije izveden samo zbog potpisivanja Pakta već i zbog nezadovoljstva radom prethodnog režima. Nešto konkretniji je bio ministar saobraćaja Boško Jevtić, obaveštavajući britanskog ambasadora da je obustavljen železnički saobraćaj između Jugoslavije i Nemačke, što bi moglo da znači i prekid ekonomskih odnosa i nagoveštaj vršenja pritiska iz Berlina. U takvim prilikama želi se izbeći svaka provokacija, pogotovu što Hrvati još nisu potvrdili svoj ulazak u vladu.

Po nalogu britanskog premijera Čerčila 31. marta u Beograd je došao general Dil, radi dogovora o vojnoj saradnji. Posle razgovora sa predsednikom Simovićem i ministrom odbrane đeneralom Bogoljubom Ilićem, pripremljen je tekst sporazuma u kome su dve glavne tačke: a) ako Jugoslavija bude napadnuta od Nemačke, britanska vlada će pomoći svim svojim snagama; b) ako Grčka bude napadnuta od Nemačke, izvan Jugoslavije, jugoslovenska vojska će se priključiti britanskoj vojsci u Grčkoj i ukazaće svu pomoć.

Međutim, kada je sutradan ovaj sporazum trebalo da se potpiše, jugoslovenska strana je tražila izvesne modifikacije, posebno kada se radi u slučaju nemačkog napada na Grčku. Kako je to razumeo general Dil, u položaju u kome se Jugoslavija nalazi, njeno eventualno vojno angažovanje u Grčkoj (zbog protivljenja Hrvata) izazvalo bi rascep zemlje, radi čega se traže garancije u formi čvršćih britanskih obaveza, na političkoj osnovi, koje on, kao vojnik ne može da potpiše. Dil nije mogao da nagovori Simovića da primi Idna, koji je radi toga čekao u Atini. Dobijajući takve izveštaje iz Beograda, i u britanskom Forin ofisu se realnije gledalo na situaciju u Jugoslaviji.

Pučisti su došli na vlast pod parolom „Bolje rat, nego pakt“, a onda su uvideli da im je jedina spasonosna politika pod sloganom „Bolje pakt, nego rat“. U Simovićevoj vladi bili su zastupljeni i predstavnici najznačajnijih političkih stranaka Srbije, koji su se ranije protivili Sporazumu Cvetković-Maček, a onda su bili prinuđeni da taj sporazum prihvate da bi zadržali Hrvate u vladi. I Simoviću nije ništa drugo preostajalo nego da pokuša uveriti Sile osovine da će poštovati Pakt, potpisan od vlade koju je on srušio.

U tom cilju ministar Ninčić posetio je Fon Herena i, uz izvinjenje za antinemačke ispade u vreme demonstracija, uveravao ga da će jugoslovenska vlada poštovati sve međunarodne ugovore uključujući i najnovije Trojni pakt, potpisani 25. marta u Beču. Nemački poslanik primo je ovo k znanju i učinio je sve da svoju zemlju odvrati od agresije na Jugoslaviju. Obaveštavajući Ribentropa da jugoslovenska vlada prihvata potpisani Pakt, Fon Heren je i puč od 27. marta prikazao u nešto drukčijem svetlu:

„Nije ga sprovela vojska, već samo 29 zaverenika, većinom mladih vazduhoplovaca... Stanovništvo Beograda nije uzelo učešća u prevratu u bilo kom obliku... Veselje prva dva dana bilo je izraz raspoloženja zbog stupanja mladog Kralja na presto i ulaska uglednih Srba u vladu... Ekscesi tokom prvog dana bili su organizovani od strane komunista i Jevreja, protiv volje vlade i naroda... U narodnim masama ima mržnje prema Italiji, a ne prema Nemačkoj. Pod ovim prilikama kaznenu ekspediciju protiv Beograda ne bi razumeli, već bi kao nepravdu shvatili i oni jugoslovenski krugovi koji su prema nama prijateljski raspoloženi... Ne bi se smelo desiti da Nemačku vode impulsi, već jedino odgovarajuće vojne potrebe.“

(Nastaviće se)