Pakleni udar Hitlera

Stupivši na presto kao sedamnaestogišnji mladić, kralj Petar je snažno osećao odgovornost, ali je uviđao i svu svoju nepripremljenost da je ponese na plećima. Nije bio dovoljno upoznat sa svim pojedinostima unutrašnje i spoljne politike, niti je bio u mogućnosti da broji tanane niti od kojih je satkan splet okolnosti, koji će odrediti sudbinu zemlje. Te okolnosti su mu nametnule ulogu da ne može raspolagati svojom ličnošću, niti sam odlučivati o svojim postupcima. Nije mogao da računa ni sa blizinom svoje majke i braće, iako je to žarko želeo.

U to vreme kraljica Marija živela je povučeno u vili u blizini Londona, gde se oporavljala od ozbiljne bolesti. Dopisniku jednog londonskog lista izjavila je: „Moji planovi zavise u prvom redu od buduće politike Jugoslavije i od stanja moga zdravlja.“ Iz Forin ofisa su predložili kraljici Mariji da se u Beograd pošalje Perot, koji je bio kraljev vaspitač, ali je ona odgovorila da to ne bilo ni od kakve pomoći njenom sinu: „U svakom slučaju, bar zasad, bilo bi mudro ništa ne preduzimati da g. Perot ode kralju Petru, jer bi svaki preterani pritisak u ovom trenutku, mislim, bio greška.“ Poslanik Subotić je i sam posetio kraljicu Mariju i uverio se da nije dobrog zdravlja i da je u nemogućnosti da putuje. Kraljica ne želi da izgleda kao da neće da se vrati, ovo tim pre što uviđa koliko bi njeno prisustvo u zemlji bilo od pomoći kralju Petru, ali to njeno zdravlje ne bi izdržalo.

Još po stupanju na presto, kralj Petar se najpre interesovao za to da li je već naređena mobilizacija. Đeneral Simović mu je odgovorio odrečno izgovarajući se kako ne bi trebalo da pokažemo da strahujemo od rata, niti da na taj način samo provociramo Nemce. U narodu se već govorilo da će biti rata i pojedine porodice počele su da napuštaju svoje domove. Vlada je na to reagovala tako što je zabranila svaki odlazak iz svog rodnog mesta. Kada je najzad, 4. aprila, otpočela tiha mobilizacija vojske, Simović je još izražavao nadu da će Nemci poštovati neutralnost i nije verovao u informacije, do kojih je došao i kralj, da će za dva dana uslediti njihov napad na Jugoslaviju. A kada je već otpočelo prvo bombardovanje Beograda 6. aprila, Simović je opet imao preča posla - prisustvovao je venčanju svoje ćerke u crkvi na Topčideru.

Situacija u zemlji bila je haotična: nije mogla biti završena mobilizacija, niti koncentracija trupa. Nemački avioni su već u prvom naletu uništili jedan deo aviona jugoslovenskog vazduhoplovstva i pre njihovog uzletanja, a oštećenjem zgrada Radio-stanice i Glavne pošte prekinute su glavne komunikacije. Članovi vlade su se tog prvog dana bombardovanja Beograda povukli na Avalu i odatle je kralj Petar poslednji put posmatrao prestonicu, koja je gorela, dok se iz gradskih ruševina dizao prema nebu visok stub dima. Računa se da je u prvim bombardovanjima poginulo oko 17.000 Beograđana. U tom neravnopravnom ratu bilo je primera velike hrabrosti i neustrašivosti s kojom su se borili jugoslovenski piloti u vaduhu ili vojnici na zemlji, često (zbog nedovoljne opremljenosti) i u okršajima „prsa u prsa“.

Kralj, predsednik vlade i pojedini ministri prebacili su se u Banju Koviljaču, a ostali ministri stigli su vozom u Užice. U Sevojnu je Maček 7. aprila podneo ostavku na mesto potpredsednika i za svog zamenika u vladi odredio Jurija Krnjevića, koji je do tada boravio u inostranstvu. Vođa HSS jasno je procenio da Hrvati ne pružaju otpor nemačkom agresoru (više od 90 odsto hrvatskih oficira napustilo je borbu ili dezertiralo) i otišao u Zagreb, da bi 10. aprila pozvao hrvatski narod da prihvate novu ustašku vlast. Nemačke snage su 12. aprila po podne ušle u Beograd. Vlada je iz Sevojna stigla na Pale kod Sarajeva, gde je 13. aprila održala poslednju sednicu.

Prema izveštaju predsednika Simovića, situacija je teška, ali ne i kritična. Ipak, posle sednice podneo je kralju ostavku na položaj načelnika Vrhovne komande i za to mesto predložio armijskog đenerala Danila Kalafatovića. Njemu je naredio da zatraži primirje s Nemcima „kako bi se dobilo u vremenu i olakšala situacija vojske“. Nemci su, međutim, odbili da razgovaraju o primirju i đeneral Kalafatović je morao da pristane na ponuđene uslove primirja, odnosno kapitulacije. U zgradi bivšeg čehoslovačkog Poslanstva u Beogradu, 17. aprila, delegacija na čelu sa đeneralom Kalafatovićem potpisala je akt o bezuslovnoj kapitulaciji jugoslovenske vojske. Na osnovu ovog ponižavajućeg čina, 18. aprila obustavljene su vojne operacije između zaraćenih strana na svim frontovima u zemlji. Simović je to tumačio kao „kapitulaciju na bojnom polju, kao vojnički, a ne politički akt“.

Za sve to vreme kralj Petar nije imao nikakvu direktnu vezu sa Vrhovnom komandom, osim sa đeneralom Milanom Nedićem, komandantom Grupe armija na Jugu, koja je u dolini Strumice pružala snažan otpor Nemcima. U seljakanju sa vladom, iz mesta u mesto, pratila ga je četa Dvorske žandarmerije, pod komandom Jezdimira Dangića. Kralj se kratko zadržao u Han Pijesku, a odatle je, sa svojom pratnjom, 12. aprila, stigao u manastir Ostrog, gde je zatekao patrijarha Gavrila. Umoran i iznuren slabom hranom, zbog velikog uskršnjeg posta, zadržao se kratko u manastiru Ostrog. Ovde je ministar Dvora Knežević zamolio patrijarha Gavrila za dozvolu da kralj dobije za obrok mleko, što je on i odobrio.

(Nastaviće se)