Podla izdaja Hrvata

Kralj Petar napustio je zemlju 14. aprila 1941. godine, avionom, a sledećeg dana krenuli su za njim i članovi Vlade. U Atini, gde je bilo njihovo prvo pribežište, priređen im je svečan doček, uz najviše državne počasti, a kralja Petra primio je u kurtoaznu posetu grčki kralj Đorđe. Ovim gestom, prijateljska Grčka simbolično je manifestovala uverenje o opstanku jugoslovenske države i pored njenog očiglednog vojnog sloma. Izražavanje ovakve solidarnosti Grka proizilazilo je iz njihovog strahovanja da bi i oni mogli doživeti istu sudbinu.

Jugoslovenska vlada u izbeglištu, i posle odlaska iz zemlje i vojne kapitulacije, nastavila je da se ponaša kao jedini zakoniti organ Kraljevine Jugoslavije. Ovakav stav zasnivao se na nekoliko faktičkih i formalnih činjenica: i dalje je na snazi Ustav iz 1931. godine, koji dopušta mogućnost kralju i Vladi da se nalaze u inostranstvu; kralj i Vlada su se izjasnili za nastavak rata; međunarodna doktrina odbacuje da privremeni vojni pobednik komada državne teritorije.

Predsedniku vlade Simoviću i ministru Ninčiću prva briga je bila da opravdaju neočekivani i brzi vojni poraz upravo britanskoj vladi, od koje su očekivali podršku za održavanje državnog kotinuiteta svoje zemlje i pored vojne kapitulacije. Već 16. aprila posetili su britanskog ambasadora u Atini Palareta, kome je Ninčić objašnjavao da je dalji otpor vojske postao nemoguć usled "neverstva Hrvata" i da su kralj i članovi vlade napustili zemlju, pošto su ovlastili đenerala Kalafatovića da potpiše "primirje"; želja je jugoslovenske vlade da se, zajedno sa kraljem, što je pre moguće, nastani negde drugde. Pri prolasku kroz Kairo oni su nešto slično govorili i tamošnjem britanskom ambasadoru Lampsonu.

Na putu za Jerusalim kralj Petar i njegovi ministri zadržali su se u Aleksandriji. Kako je izvestio tamošnji britanski konzul Vilson, oni su razloge za poraz, na prvom mestu, nalazili u izdaji prethodne vlade, koja je ostavila Jugoslaviji samo nekoliko dana da se pripremi za nemački napad, a na drugom mestu u odmetanju hrvatskih pukova, koji su izdajnički otvorili put Nemcima i poubijali srpske oficire. Kralj Petar je još izjavio da pomišlja da ode u Kanadu i Sjedinjene Američke Države da bi prikupio jezgro slobodne jugoslovenske vojske.

Od 19. aprila 1941. godine kralj Petar i njegova vlada imali su svoje trajnije stanište na Srednjem istoku. Ovde su bi locirani i delovi jugoslovenske vojske, izbegle iz zemlje, posebno iz redova vazduhoplovstva i mornarice. U Jerusalimu je bio improvizovan kraljev dvor, dok su članovi Vlade bili smešteni u italijanskom manastiru malteškog reda, Tantuiru, desetak kilometara od Jerusalima.

Sa Srednjeg istoka uspostavljena je čvršća veza sa britanskom vladom od koje se očekivalo i zvanično međunarodno priznanje kao legitimne vlade Jugoslovena. Iz Londona su stizale ohrabrujuće poruke Jugoslovenima. Uputio ih je sam Čerčil, koji je izrazio svoje divljenje za njihiv "hrabri otpor" neprijatelju, pohvalivši, na prvom mestu, Srbe, koje zna kao saveznike iz Prvog svetskog rata. Idn je 23. aprila u Donjem domu zvanično izjavio da britanska vlada ima "čvrstu nameru da obnovi punu nezavisnost Jugoslavije. U međuvremenu, jugoslovenska vlada može računati u najvećoj mogućoj meri na pomoć Vlade Njegovog veličanstva radi nastavljanja borbe protiv zajednčkog neprijatelja.

Sličnu poruku u Jerusalim uputila je i američka administracija, koja je istovremeno osudila komadanje Jugoslavije. Posle ovoga, kralj Petar je u izjavi jednoj američkoj novinskoj agenciji izrazio uverenost u mogućnost obnove nezavisnosti i tertorijalnog integriteta svoje zemlje "uz pomoć saveznika".

Pod predsedništvom kralja Petra vlada u Jerusalimu donela je 17. maja važnu odluku o nasleđu prestola, pitanju koje nije bilo jasno definisano u postojećem ustavu. Prema pismenom predlogu samog kralja Petra, dok ne bude imao potomaka, pravo nasleđa prestola prelazi na njegovu braću, kraljevića Tomislava, odnosno kraljevića Andreju. Ministarski savet je prihvatio taj predlog na temelju člana 116 Ustava, kojim se menja dotadašnji član 38 tog Ustava. Na toj sednici Vlade doneta je i odluka kojom se knez Pavle isključuje iz Kraljevskog doma i otada prestaje biti njegov član.

U ovo vreme Sovjetski Savez je bila jedina velika sila koja je odlučila da jednostrano prekine diplomatske odnose sa Jugoslavijom, obrazlažući to da posle vojne kapitulacije, ona kao država više ne postoji. Na taj korak se odlučila pod pritiskom Berlina, a u želji da ne kvari dotadašnje odnose sa Nemačkom. Diplomatski odnos obnavljeni su tek u julu 1941, kada se Sovjetski Savez našao u ratnom stanju sa silama Osovine.

Moskva tada nije mogla da prenebregne činjenicu da izbeglička vlada već uživa međunarodni status legitimnog predstavnika ustavnog kontinuiteta Kraljevine Jugoslavije. Usledila je, zatim, i izjava sovjetskog ambasadora u Londonu Majskog da će se njegova vlada zauzeti za obnovu nezavisnosti Jugoslavije. Pri jugoslovenskom dvoru u Londonu imenovan je stalni ruski poslanik Bogomolov, a u Moskvu je poslat Stanoje Simić kao novi poslanik Kraljevine Jugoslavije.

(Nastaviće se)