Moskva protiv Draže

Ispraćeni iz Londona sa velikim obećanjima britanskih zvaničnika da predstoji oslobođenje njihove zemlje, kralj Petar i članovi njegove vlade, posle dolaska na Srednji istok, sve su se više uveravali da su to samo prazne nade. Iskrcavanje savezničkih snaga na obalu Jadrana postalo je sve neizvesnije, a umesto toga stizale su vesti o napredovanju Crvene armije prema Balkanu, o jačanju partizanskog pokreta u Jugoslaviji i o popularnosti njihovog vođe Tita. U takvoj atmosferi vršen je pritisak na kralja Petra da se prilagodi toj situaciji ako želi da spase svoj presto. O tome je detaljno obaveštavao kraljicu Mariju sam predsednik vlade Purić:

"U Kairo smo stigli sa najvećim Titovim uspesima, posle sloma Italije, i ubrzo konstatovali da je ceo zvanični svet bio oduševljen Titom. S vremena na vreme čuli smo nezvanične primedbe da Njegovo Veličanstvo Kralj, ako želi da sačuva presto, treba da priđe Titu, čak i da ode kod njega. To je postepeno postala i zvanična teza. Na naše primedbe odgovarano je da Titov pokret nije komunistički, već opšte narodni, da je u njemu ujedinjen sav jugoslovenski narod /. Nisu izostajali metodi pritiska i zastrašivanja, istovremeno sa primamljivim obećanjima. S jedne strane, da će sve države Srednje Evrope krajem rata morati ići daleko ulevo, da mi nemamo pojma o situaciji u zemlji o kojoj Engleze obaveštavaju njihovi oficiri za vezu kod Tita,... da Mihailović ne postoji i nema nikog za sobom, da Tito ima 250.000 ljudi, da će za mesec-dva dana cela zemlja i Srbija biti u njegovim rukama. Njegovom Veličanstvu Kralju govorili su da Tito nije protiv njega, da je izdao naredbe da se protiv Njega ne govori i da je za saradnju s Njim."

Nije bilo teško utvrditi da su izvori ovakvih informacija poticali od izveštaja iz Titovog štaba, koji su slali Meklejn i Dikin. Ali najače uporište za vođenje ovakve kampanje bilo je u Moskvi. Otuda su stizali prvi signali, a zatim je vršen i pritisak na britansku vladu da ona uskrati podršku četničkom pokretu. To se odmah primetilo posle međusavezničke konferencije u Moskvi (održane krajem oktobra 1943), kada je, pri povratku sa tog skupa, Idn u razgovoru sa Purićem napadao Mihailovića da ništa ne radi i da njegova neaktivnost ide do kolaboracije sa neprijateljem. "Đenerala sam branio" - izvestio je Purić - "njegovim sopstvenim oružjem: da za svakog ubijenog Nemca streljaju sto naših, da za svaki bačen most u vazduh, a koji Nemci oprave za dva sata ili dana, popale nekoliko okolnih sela i pobiju stotine seljaka, da će đeneral Mihailović dići i poslednje dete na oružje kad Saveznici počnu iskrcavanje i invaziju na Balkan, ali bez toga, da je sve to uzaludno i beskorisno krvoproliće."

Pritisci i zastrašivanja su istovremeno orkestrirani i preko Bi-Bi-Sija i britanske štampe, a zvanično vršeni preko ambasadora Stivensona, koji je insistirao da se jugoslovenska vlada odrekne Mihailovića i da za ministra vojnog postavi nekog drugog komandata. "Ambasador je išao dotle da mi kaže jednom prilikom, braneći Tita" - pisao je Purić - "da ne treba da se varam ako verujem da će i jedan britanski vojnik proliti svoju krv za to da bi se Njegovo Veličanstvo Kralj vratio na svoj presto."

Naslućujući da bi britanska vlada mogla tražiti i od američke administracije da zajednički upute zahtev da se Mihailović odstrani iz vlade, i da "celu zemlju predaju Titu", predsednik Purić je intervenisao preko ambasadora Fotića da najhitnije preduzme korake kod Ruzvelta, kako bi Amerika takav britanski predlog odbila. U protivnom, to bi proizvelo pogubne posledice: "Kralj bi došao u vrlo težak položaj, jer ja bih bio prinuđen podneti ostavku, a ne vidim iole poštenog Srbina, koji bi mogao obrazovati novu vladu ili u nju ući."

Tako nešto postalo je sve izglednije posle Teherenske konferencije Staljina, Čerčila i Ruzvelta, održane krajem novembra i početkom decembra 1943. godine. Na toj konferenciji upravo je Čerčil pokrenuo pitanje priznanja i pružanja pomoći Titovim partizanima, koji, po njegovom mišljenju, već drže front na Balkanu protiv 21. nemačke divizije. "Britanija nema interesa na Balkanu" - rekao je on - "sem da tamo preko Tita... prikuje i uništi 21. nemačku diviziju. ...kako bi se pomoglo Rusiji." Tek tada je Staljin reagovao: "Dobro" - rekao je - "pomoći ćemo partizane."

Završetak dogovora u Teheranu poklapao se sa povratkom britanske vojne misije iz Titovog štaba. Došavši u Kairo, brigadir Meklejn podneo je opsežan izveštaj u kom se naglašava ono što je od Tita saznao: da je Mihailović "izdajnik", koji sarađuje sa okupatorom, da jugoslovenska vlada deli Mihailovićeve "izrazito velikosrpske i protivhrvatske poglede", iz čega on zaključuje da bi podrška kralja Petra đeneralu Mihailoviću samo pojačala uverenje partizana da bi povratak monarhije značio povratak "velikosrpskog" režima. Sledila je preporuka šefa britanske misije da se prekine davanje podrške Mihailoviću, a da se bitno poveća pomoć partizanima.

O namerama da se odbaci Mihailović Čerčil je razgovarao s kraljem Petrom neposredno po dolasku u Kairo iz Teherana. Rekao je, kako je, s jedne strane, "duboko impresioniran važnošću partizanskog pokreta," a da, s druge strane, britanska vlada ima dokaz da đeneral Mihailović sarađuje s neprijateljem.

(Nastaviće se)