Venčanje bez kraljice

POŠTO je iz Londona stigao neočekivani poziv da se vrati u Englesku, kralj Petar je, sa članovima Purićeve vlade, napusto Kairo i preko Gibraltara stigao u London 11. marta 1944. godine. Po dolasku, posetio je najpre majku, kraljicu Mariju, koja nije promenila svoj stav protivljenja ženidbi svoga sina. Pošto je već zakazan dan kraljevog venčanja, predsednik Purić obavestio je đenerala Mihailovića o uglednim gostima, koji će tom svečanom činu prisustvovati (izuzev kraljice Marije, „zbog bolesti“) i zatražio njegovu podršku:

„Molim Vas saopštite ovo jugoslovenskoj vojsci u zemlji i objavite narodu. Neka bi Bog dao da ovaj čin ojača još više našeg mladog Kralja u najstrašnijoj borbi kroz koju naš narod prolazi, a u kojoj Kralj pokazuje sve odlike hrabrosti i mudrosti svojih predaka.“

Venčanje kralja Petra i grčke princeze Aleksandre obavljeno je 20. marta 1944. godine. Bila je to skromna svečanost u dvorskoj rezidenciji u hotelu „Kleridž“ uz prisustvo dvadesetak vrlo uglednih zvanica, među kojima su bili engleski kralj Džordž, premijer Čerčil, državni sekretar Idn, kao i izaslanik đenerala Mihailovića, major Lukačević.

Kraljevi se obično žene vodeći računa, pre svega, o državnim i dinastičkim interesima. Brak sklopljen između kralja Petra i grčke princeze Aleksandre nije bio takav. Otkada su se upoznali, oni su žudeli da ozakone svoju vezu, ali su se, skoro pune dve godine, tome protivili političari smatrajući da u ratnim uslovima venčanje (čak i veridba) nije u duhu tradicije srpskog naroda, da može da naškodi kraljevom ugledu, a time i državnim interesima. A kralj Petar je povezivao svoju ženidbu upravo sa željom da ide na front.

Kada se tako dugo o nečemu stvara fama, ona vremenom postaje dogma o kojoj se ne sme ogrešiti. Kraljevo venčanje nepovoljno je primljeno, pre svega, u srpskoj zajednici u Kairu, naročito među starijim ficirima, koji su kritikovali svoga vrhovnog komandanta što je, ne vodeći računa savetima odgovornih ljudi iz svoje okoline i svoje majke, sledio zov srca. Jedan od najoštrijih kritičara bio je đeneral Petar Živković, koji je, čak, govorio da, u interesu zemlje, kralj Petar treba da se odrekne prestola.

S tim u vezu dovodio se i postupak kraljice Marije, koja se ogradila od nepopularnog koraka svoga sina odbijajući da prisustvuje njegovom venčanju. Smatralo se da je, na taj način, ostavila otvorena vrata „da se kroz njih popne na presto“ mlađi sin Tomislav. Izveštavajući o svemu tome, predstavnik britanske tajne slube išao je toliko daleko da je poručivao da se „radi njegove lične bezbednosti Kralj zasad ne vraća na Srednji Istok“.

Iako je svoje venčanje doživljavao kao dugo očekivani srećan događaj, kralj nije imao vremena da se tome raduje. Njegovo raspoloženje najviše su remetili kampanja koje je tada vođena protiv đenerala Mihailovića i pritisak britanske vlade da se odrekne tog svog jedinog oslonca u zemlji.

Neposredno posle razgovora sa Čerčilom, obratio se Ruzveltu podužim pismom moleći ga da utiče na britanskog premijera. Požalio se kako se od njega traži da ubuduće Jugoslavija nema vladu, nego samo savet od tri člana, koji bi započeo razgovore sa Titom, a potom, da se tom savetu prepusti uprava u zemlji. Detaljno mu je preneo svoj ragovor sa Čerčilom zadržavajući se posebno na spornim pitanjima. Kralj je izneo čvrsto uverenje da ni on, ni njegova vlada ne mogu napustiti Mihailovića, jer bi to značilo izneveriti narod, koji se već tri godine bori pod vrlo teškim uslovima, bez ikakve pomoći. On sam postao bi izdajnik prema svome narodu i vojsci, čiji je vrhovni komandant. Prihvatanje takve odgovornosti za njega lično bilo bi ravno političkom samoubistvu:

„Moj narod i moja vojska u zemlji očekuju od kralja, ili da dođem tamo i borim se sa njima, ili da ostanem u inostranstvu da bih branio narod, u najmanju ruku sa isto onoliko hrabrosti s koliko se narod bori u zemlji.“ Kralj je tražio od Ruzvelta da mu objasni savezničku politiku prema Jugoslaviji: „Mi ne možemo verovati da bi bilo ko, ni u Moskvi, ni u Teheranu, mogao odlučivati o budućnosti Jugoslavije bez konsultovanja sa nama. /. Zato vas molim, gospodine Predsedniče, da intervenišete u rešavanju pitanja Jugoslavije, ako ne celog Balkana, da to bude stvar zajedničke rasprave, između nas, Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Rusije, pod njihovom zajedničkom garancijom.“

Odgovor američkog predsednika došao je sa zakašnjenjem od mesec dana i predstavljao je ljubazno i biranim rečuma opravdavanje Čerčilovih zahteva. I Ruzvelt smatra da postojeća Purićeva vlada nije baš kvalifikovana da iznađe rešenja za sve izazove pred kojima se nalaze Jugosloveni. Upravo stoga, on misli da Mihailovića trebalo osloboditi svih političkih obaveza i omogućiti mu da se koncentriše na vojne probleme. I predsednik smatra da su partizani mnogo značajniji pokret otpora, koji uživa veću podršku naroda, nego šo je Kraljevska vlada spremna da prizna. Završio je svoj odgovor kralju Petru obeshrabrujućom porukom: „Molim Vas da prihvatite njegov /Čerčilov/ savet kao da je moj.“

SAVEZNICI BOMBARDUJU

U međuvremenu, pritisak je pojačan i u samoj Srbiji: Beograd su bombardovali anglo-američki avioni 16. aprila, na dan Uskrsa, sutradan i još ukupno 13 puta do ulaska sovjetskih trupa u Srbiju; tokom aprila bombardovani su još: Nikšić, Podgorica, Niš, Leskovac, Knin. Naredbu da se bombarduju Beograd i drugi srpski gradovi mogao je izdati Čerčil, a on je to učinio, svakako, sa znanjem, a po nekima, i „na traženje maršala Tita“.

(Nastaviće se)