Broz Čerčilov junak

PonaŠanje Tita prema britanskim državnicima bilo je potpuno u skladu sa njegovim ukorenjenim boljševičkim vaspitanjem. Već posle sporazuma sa Šubašićem na Visu, Tito je objašnjavao Molotovu, kao da se pravda, da nema štete ako se sa obrazovanjem neke zajedničke jugoslovenske vlade što više oteže, "jer ćemo mi dobiti samo na vremenu za učvršćenje naših pozicija u Srbiji". Uveravao je sovjetsku vladu da on ništa ne veruje zapadnim saveznicima, jer misli da im je sporazum koji je on sklopio sa Šubašićem na Visu potreban da ojačaju kraljeve pozicije, "da dovuku kralja u zemlju još pre svršetka rata i da, pomoću Ustava, zavlada u Jugoslaviji, odnosno barem u Srbiji". On to neće dozvoliti i zato pridaje veliku važnost približavanju Crvene armije Balkanu.

Sovjetsku pomoć Tito je zatražio na najmerodavnijem mestu obraćajući se pismom samom Staljinu: "Biće nam potrebna najveća Vaša pomoć da bismo mogli što prije rešiti problem Srbije, koji je za nas vrlo važan, jer od toga zavisi konačan uspjeh u stvaranju demokratske federativne Jugoslavije. Po mome mišljenju - pisao je Tito Staljinu - najjača podrška u svakom pogledu bila bi u tome ako bi Crvena armija nadirala preko Karpata i Rumunije u pravcu juga. Takav plan osujetio bi mnoge planove na Balkanu od strane onih koji žele da pomoću razdora učvrste svoje pozicije."

Ostvarivanju Titovih zamisli umnogome su doprineli i sami britanski državnici time što su svu političku, materijalnu i pomoć u oružju pružili Titu. Štaviše, oni su bili svesni činjenice da će Tito britansko oružje koristiti da u građanskom ratu potuče svoje političke protivnike, posebno u Srbiji i da zavlada celom zemljom. Posle pregovora Tita i Šubašića na Visu, državni sekretar Idn, nezadovoljan što u tim pregovorima nije bilo reči o onom pokretu u kome se Srbi ponajvše bore, pisao je:

"Budući da u toj stvari ne postoji nikakav sporazum između Tita i Šubašića, izgleda da to nagoveštava gušenje četničkog pokreta silom oružja, a to je ono što mi mislimo sprečiti, ako budemo mogli." U tome se mogao uveriti i sam Čerčil posle razgovora sa Titom u Kazerti. Sa osećanjem griže savesti pisao je Idnu: "Bilo bi dobro da se setimo kolika će odgovornost ležati na nama kad se završi rat, kad Tito bude imao sve oružje i mogućnost da podjarmi ostali deo zemlje, oružjem koje je dobio od nas... On će imati oružje, a ostatak zemlje biće u njegovoj milosti i nemilosti."

I pored osvedočenja šta se sve može dogoditi sa Srbima kad Tito silom oružja bude uspostavio diktaturu u celoj zemlji, britanski zvaničnici držali su se svoje pragmatične "zajedničke" politike sa Sovjetima. Staljin, pri nadiranju prema Balkanu nije štedeo živote miliona svojih vojnika, dok je Čerčil, uz izdašnu materijalnu pomoć i pomoć u opremi i oružju, nastojao da izbegne veće žrtvovanje svojih vojnika.

Nastavljeni su i pritisci na kralja Petra. Pod izgovorom izbegavanja građanskog rata, tražilo se od njega da se na radiju obrati Srbima, Hrvatima i Slovencima sa apelom da se pridruže "narodnooslobodilačkoj vojsci". Šubašićeva vlada je 24. avgusta pripremila ukaz kralju na potpis, kojim se stavlja van snage ukaz od 10. juna 1942. o Vrhovnoj komandi u zemlji, čime se dezavuisalo postavljenje đenerala Mihailovića, kao načelnika te komande.

Kralj Petar je ubeđivan da će, ako ne prihvati da uputi ovakav poziv, Rusi koji se približavaju Beogradu napasti Dražu Mihailovića kao neprijatelja. Kralj navodi opasnost od razbuktavanja građanskog rata kao razlog koji ga je prisilio da preispita nastavak svoje podrške isključivo Mihailoviću i da prihvati neko kompromisno rešenje:

"Raspravljali smo o mnogim skicama govora, koji ću održati, i sve sam učinio da ga sastavim tako da moj apel bude u korist svih oslobodilačkih pokreta, ali su i britanska i jugoslovenska vlada insistirale da naglasak bude isključivo na Titu. Posle tri sastanka sa Čerčilom po ovom predmetu, jedino što sam mogao da učinim bilo je da snizim ton kojim ću predstaviti Tita kao usamljenog heroja, da ne kažem ni reč o Mihailoviću, kao i da skratim osnovnu verziju govora. Osećao sam se da izneveravam svoje najbolje prijatelje i da potpuno priznajem grupu koja je suprotstavljena monarhiji i svim demokratskim načelima. Seme diktature već je bilo posejano. Bio sam nemoćan da bilo šta učinim."

Uz sve to, najveći uticaj imao je razvoj događaja na frontu, zapravo napredovanje Crvene armije na Balkanu. Početkom septembra ruske trupe su izbile na bugarsko-rumunsku ranicu i za desetak dana već su doprle do jugoslovenske granice na Dunavu. Tu u blizini Kladova 12. septembra 1944. godine susrele su se ruska i partizanska jedinica. U svetlosti tih događaja, tog istog dana kralj Petar je u svom obraćanju na londonskom radiju pozvao Srbe, Hrvate i Slovence da se ujedine i pridruže naronooslobodilačkoj vojsci pod vođstvom maršala Tita.

Iako je Čerčil tražio osudu đenerala Mihailovća, što bi navodno, uticalo na četnike da priđu Titu, kralj je odlučno odbio da se u govoru to i spomene. Samo je u jednoj rečenici osudio sve one koji, zloupotrebljavajući njegovo ime i ovlašćenje krune, pokušavaju da ostvare saradnju sa neprijateljem, što, u ovom teškom vremenu, izaziva neslogu u narodu i koristi jedino neprijatelju.

(Nastaviće se)