Narod zbunjen govorom

KRALjEV govor na radiju izazvao je različite reakcije među srpskim političarima u emigraciji, kao i u zemlji. Grol je samo prokomentarisao da je moralo tako biti, ali da je samo trebalo objasniti okolnosti pod kojima je taj govor održan. Grupa srpskih političara oko Slobodana Jovanovića setila se u poslednjem trenutku da uputi zakasnelu poruku Mihailoviću: da je kucnuo čas da se ceo narod ima dići na oružje. Morate da izjavite da ste spremni da obustavite bratoubilačku borbu i da ostavljate sve rasprave za posle rata. Jovanović je, zatim, posetio člana britanske vlade, Emerija i zatražio pomoć, ali je ovaj video jedinu mogućnost da bi Englezi, možda, mogli da Mihailovića izvuku iz zemlje i time mu spasu glavu.

Kraljevo obraćanje narodu 12. septembra Mihailović je primio dosta bolno. Nije imao nerava da Kraljev govor sasluša, a kad su mu saopštili njegovu sadržinu, dugo je sedeo sam, nepomičan, bez ikakve reakcije. Više od mesec dana kasnije pisao je Konstantnu Fotiću kako je Kraljev govor predstavljao "strahovit udarac": Naročito se on odrazio na kolebljive vojne starešine u izvesnom broju, ali na narod Kraljev govor je ostavio obratno dejstvo. Narod je počeo da gunđa protiv Kralja i dinastije, protesti su padali na sve strane i to javno. Slično je pisao i Živku Topaloviću:

Najteži i najstrašniji udar naneo nam je Kralj, čijim smo se imenom zaklinjali. Bog i narod neka mu sude. Ove Mihailovićeve izjave nalazimo kod Topalovića u "Knjizi o Draži", objavljenoj posle rata. Kao vojnik, Mihailović je sve nedaće primio dosta smireno, sa nadom da sve ipak nije izgubljeno. Svakako mu je najteže bilo saznanje da su mu sin Branko i kćerka Gordana prišli partizanima i govore po selima protiv njega. Otuda je i za Kraljev postupak imao razumevanja, kada je saznao kakvim je sve pritiscima on bio izložen.

Javite Kralju da popravi svoje držanje - pisao je nešto kasnije - Mi činimo sve da se Kraljev položaj popravi, ali biće uzaludno, ako sam Kralj to ne učini odmah. U narodu je zbunjenost Kraljevim govorom izražena u polušaljivom tonu ovim stihovima: Mi za Kralja, Kralj za Tita, Šta će biti Bog te pita.

Efekti kraljevog govora brzo su relativizovani, jer ono što je rečeno nije zadovoljilo, onoga kome je namenjeno, Tita. U prethodnim dogovorima on je tražio da pisanje nacrta proklamacije bude stvar same jugoslovenske vlade, odnosno Šubašića; zatim je postavljao razne uslove u pogledu njenog sadržaja: da kralj naredi pripadnicima Kraljevske vojske da se pridruže partizanskoj vojsci, a ako to ne učine, biće demobilisani i poslati u izbegličke logore, štaviše, neće im se dozvoliti da se posle rata vrate u zemlju. Načelno, nema ništa protiv da oni koji se pridruže partizanima nose kraljevske oznake, kokarde, ali on smatra da bi se kokarda mogla smatrati provokacijom, koja bi mogla da izazove incidente.

Tito je, takođe, zahtevao da operacije snaga Kraljevske mornarice budu pod njegovom "direktnom komandom". Pošto ništa od svega toga nije ušlo u proklamaciju, Tito je, jednostavno, ignorisao kraljevo istupanje na radiju. Nedelju dana iza toga, on je tajno napustio Vis, ostavivši stražare ispred svog prebivališta, da bi, bar za neko vreme, prikrio svoj odlazak. Ruskim avionom odleteo je za Krajovu, gde je razgovarao sa tamošnjim predstavnicima komande sovjetskih trupa o uslovima zajedničkih operacija u Jugoslaviji, a zatim je, 21. septembra, otputovao u Moskvu.

Razgovori Staljin-Tito ticali su se operacija sovjetskih trupa u Jugoslaviji, pitanja odnosa prema jugoslovenskoj vladi i kralju. Staljin, s kojim se, inače, prvi put susreo, uveravao ga je da treba da vrati kralja Petra na presto: Ne morate ga primiti za sva vremena. Privremeno, pa mu posle udarite, u zgodnom trenutku, nož u leđa. Tito se tome protivio i zauzeo čvrst stav da su za njega svi buržoaski političari u Srbiji "izdajnici i podlaci", a dinastija Karađorđević "omražena u narodu". A za Engleze je rekao da bi im, ukoliko bi se silom iskrcali u Jugoslaviju, pružio "odlučan otpor", što se Staljinu najviše svidelo.

Britanske zvaničnike uznemirili su Titov potajni odlazak sa Visa i njegovi razgovori u Moskvi, o čemu su tek kasnije saznali. Sa osećanjem nemoći da utiču na takav tok događaja, koji se odvijaju bez njihove kontrole, našli su jedino rešenje da ispitaju kakav je stav Sovjeta. Glavna pitanja u raspravi na sastanku sovjetskih i britanskih državnika bila su podela interesnih sfera u Juoslaviji i na Balkanu.

U zvaničnom saopštenju o razgovorima najviših predstavnika Sovjetskog Saveza i Velike Britanije, u Moskvi od 8. do 18. oktobra 1944. godine, kaže se da su se dve vlade saglasile da u Jugoslaviji "sprovode zajedničku politiku u cilju okupljanja svih snaga protiv Nemaca, koji se povlače, i rešavanja unutrašnjih jugoslovenskih teškoća objedinjavanjem jugoslovenske Kraljevske vlade i narodnooslobodilačkog pokreta. Jugoslovenskom narodu, nakon rata, priznaće se neotuđivo pravo da odluči o svom budućem ustavnom uređenju.20

Po svom povratku iz Moskve, Čerčil je obavestio kralja Petra o rezultatima razgovora sa Staljinom, predstavljajući ih kao veoma povoljne za njegovu zemlju. Spomenuo je kao najvažnije da pitanje monarhije nije rešeno, već je predloženo da se odluka donese na referendumu posle rata.

(Nastaviće se)