Tron princu Tomislavu

SLUŽEĆI se autoritetom patrijarha Germana, komunističkom režimu uspelo je da izazove nesuglasice u Kraljevskom domu. U javnosti je pozornost izazvala aktivnost princa Tomislava Karađorđevića, koji se svrstao u pobornike održavanja jedinstva SPC i sa sobom povukao i prestolonaslednika Aleksandra. U jesen 1965. princ Tomislav je otvoreno pružio podršku episkopu Firmilijanu, prisustvujući na nekoliko crkvenih skupova. Iako na tim skupovima nigde nije bilo reči protiv kralja Petra, suprotan stav princa Tomislava od svoga brata, koji je tada podržavao raskol, otvaralo je pitanje jedinstva u Kraljevskom domu.

Na aktivnost princa Tomislava prvi su reagovali episkop Dionisije i predsednik Srpskog nacionalnog odbora, Stevan Trivunac, koji su mu skrenuli pažnju da svojim opredeljenjem na suprotnu stranu u crkvenom pitanju, "predstavlja javno i otvoreno cepanje dinastije". Zatim je objavljeno saopštenje iz Kraljeve kancelarije, koje je potpisao đeneral Todor Milićević. U njemu se konstatuje da su istupanja princa Tomislava za očuvanje jedinstva Crkve "u očiglednoj suprotnosti sa zvaničnim stavom i politikom inagurisanim od strane Njegovog Veličanstva Kralja" i upozorava da bi kralj na osnovu Porodičnog pravilnika Kraljevskog doma mogao odrediti odgovarajuće mere, "kako bi se ista istupanja u budućnosti otklonila".

Najzad, princu Tomislavu je 14. decembra 1965. upućeno pismo sa potpisom samog kralja Petra, u kome se, pored ostalog kaže: Tragične odluke Sv. Arhijerejskog Sabora od maja 1963. godine ozbiljno su poremetile, ako ne i potpuno prekinule našu bratsku saradnju na državnim i narodnim poslovima, koju sam Ja smatrao dragocenom /. I za Tebe, kao i za druge dobronamerne i neobaveštene emigrante, moglo je da smatra, da ste u toku prvih nekoliko meseci od napred spomenutih odluka bili u zabludi u tome: da li je ili ne u pitanju jedan novi manevar komunističkog režima u zemlji, da upotrebi Srpsku pravoslavnu crkvu za razbijanje nacionalne emigracije i uništenje monarhije i privrženost našega naroda za nju, jer su svi dosadašnji pokušaji sa amnestijama i drugim trikovima ostali bezuspešni. Od momenta kada se uvidelo da je to jedna sinhronizovana akcija komunističkog režima protiv naše SPC, nijedan emigrant, a pogotovo Ti, dragi Tomislave, kao član Kraljevskog doma, ne možeš da se pravdaš zabludom ili neznanjem, da posredi nije čista komunistička akcija.

Kralj dalje u pismu svome bratu, napominje da o tome postoji dokumentacija, brojni originalni dokumenti iz arhiva Patrijaršije u Beogradu, objavljeni u jednoj knjizi, kao i izveštaj Potkomiteta Senata SAD. Sadržina spomenutih dokumenata - stoji dalje u pismu kalja Petra - morala bi da uveri i najnevernijeg Tomu, da je posredi komunistički poduhvat, čiji je krajnji cilj, ne samo Srpska pravoslavna crkva, već i Moj i Tvoj Kraljevski dom Karađorđevića, upravo njihovo konačno uništenje.

Princ Tomislav ubrzo je uputio odgovor svome bratu, kralju Petru, zamerajući mu da ga neopravdano optužuje da nanosi štetu dinastiji Karađorđevića, što je za njega uvredljivo. On odbacuje uslove, koje mu je kralj postavio, ukazujući da je Pravilnik, "dok je Kralj u izgnanstvu neprimenljiv."

Princ Tomislav upućuje kritike svome bratu da je preuzeo ulogu i pojavljuje se kao "poglavar" jedne emigrantske crkvene organizacije, što je u suprotnosti važećem Ustavu. Na kraju princ Tomislav traži od svoga brata da ne objavljuje ovo njegovo pismo, jer ćeš onda "Ti otkriti da u Domu Karađorđevića postoji spor. Onda ćeš Ti, na likovanje današnjih komunističkih jugoslovenskih vlastodržaca, otežavati povraćaj monarhije u Jugoslaviji i pomoći produživanje komunističke vladavine."

Posle ovakvog prilično oštrog odgovora svome bratu, može se postaviti i pitanje da li tu ima još nečeg osim povređene sujete jednog princa. Na jednom mestu u svojim, memoarima, on priznaje kako je "vešto ubačena jabuka razdora u redove srpske emigracije u Americi", ali za to krivi episkopa Dionisija, koji je navodno išao naruku komunističkom režimu u Jugoslaviji. Međutim, još pri kraju 1944. godine u Londonu je bilo uticajnih ljudi, koji su razmatrali mogućnost da se kralj Petar prinudi na ostavku u korist prestolonaslednika Tomislava; o tome je upoznata i kraljica Marija i ona se toj zamisli nije protivila.

PoČetkom pedesetih godina, prema nekim podacima, vođena je "sistematska kampanja", s ciljem da se na presto dovede princ Tomislav. Kao organizator te kampanje spominje se Radoje Knežević (bivši ministar Dvora), inače urednik lista "Glas kanadskih

Srba". Taj list je, u vreme crkvenog raskola, o tome otvoreno pisao, ističući svog kandidata ovim rečima:

U žilama kraljevića Tomislava struji krv neustrašivog Karađorđa. To je onda, navelo i kralja Petra, podstaknutog verovatno od svojih pristalica, da u pismu svome bratu ukaže, koliko bi borba oko prestola bila štetna, navodeći za to primer iz srpske istorije: Ja iskreno verujem da te ne rukovode ambicije Vukana sina Nemanjina. Međutim, one koji Ti sleduješ, javno o tome govore, da su Ti tu ulogu odredili. Savetuje ga da izvuče pouku iz ovog razdoblja srpske istorije, da bi mogao sagledati kuda te vode, šta žele da sa Tobom postignu nesavesni i nevaljali, koji Ti se predstavljaju Tvojim i prijateljima našega Kraljevskog doma.

(Nastaviće se)