Šamari zbog arhive

DVA dana ranije, 25. jula, kada lekar tvrdi da bolesnik još nije na putu ozdravljenja, i da mu je potreban potpuni mir, kralj potpisuje dva pisma na francuskom jeziku, jedno upućuje šefu svoje Kancelarije đeneralu Milićeviću, a drugo svome savetniku dr Brašiću. U njima ih obaveštava da ih razrešava njihove dotadašnje službe, jer oni snose krivicu što su ga, u vreme crkvenog raskola, pogrešno obaveštavali da je SPC napustila svoj Svetosavski put. U ovom pismu se još zahteva da smenjeni đeneral Milićević odmah preda advokatu iz Monte Karla, Gordonu Bleru, sva dokumenta, dosijea i papire, koje se odnose na njegove i kraljičine poslove, kao i arhivu Kancelarije i svu dotadašnju prepisku.

Nastaju duga natezanja oko predaje arhive, pošto je đeneral Milićević, koji je istovremeno bio i kraljev ađutant, to odbijao, jer ne veruje ni u autentičnost kraljevog potpisa. U poslednjem trenutku, Milićević se obraća knezu Pavlu, kao, po godinama, najstarijem članu Kraljevskog doma, obaveštavajući ga detaljno o tome, kako je kraljica Aleksandra smestila kralja u jednu kliniku za nervne bolesnike, "što je porazno za ugled i prestiž našeg kralja"; on sam nije ubeđen da je kralj "nervno oboleo, već da je tamo smešten i zatvoren da bi kraljica mogla svršiti izvesne poslove korisne po nju, a štetne po nj. v. kralja". Na kraju, đeneral moli kneza Pavla da se zainteresuje za ovaj slučaj i preuzme shodne mere da se kralj što pre "izvuče iz ove klinike".

Kralj se za to vreme još nalazi u bolnici što potvrđuje i lekar u svom četvrtom biltenu, 1. avgusta: Nj. V. Kralj Petar II produžuje da se oporavlja. Svaka opasnost je sada prošla. Pri svemu tome, bolesnik mora sačuvati najveći mir i ja ne savetujem nikakve posete, osim bliske porodice. Živeći još u izolaciji kralj iz bolnice upućuje 6. avusta ono poznato pismo, kojim upoznaje javnost da opoziva svoju raniju podršku episkopu Dionisiju, "odmetniku od Srpske crkve", pošto je, "zahvaljujući nekim stranim prijateljima" stekao dovoljno dokaza da SPC "uspešno obavlja svoju misiju". Još iz bolnice, 10. avgusta, kralj upućuje i drugo pismo, u nameri da demantuje "neke zlonamerne i neosnovane glasove, koji se izgleda pronose", a želeći da potvrdi ove činjenice:

1) Po lekarskom savetu pristali smo 12. jula o. g. da za izvesno vreme stupimo na kliniku Sv. Luke radi lečenja šećerne bolesti od koje se podozrevalo da patim. 2) Početno lečenje, kome smo bili podvrgnuti proizvelo je stanje besvesnosti, koje je nastupilo u petak 14. jula, i iz koga smo se povratili idućeg ponedeljka, 17. jula. Posle toga, brigom dr Pola Kose, našeg lekara... Naše stanje se brzo popravilo, tako da je u sredu, 19. jula, naš lekar mogao da objavi... da je svaka ozbiljna opasnost otklonjena. U toku narednog perioda odmora i lečenja, odlučili smo da izvršimo izvesne odluke, koje smo bili doneli neko vreme pre početka naše bolesti... Mi želimo da potvrdimo da su te odluke donete tek posle duže ozbiljne procene svih činjenica i da je naša čvrsta namera da ih održimo u važnosti.

Uprkos svih tih demantija, kao i potvrda autentičnosti potpisa na pismima i porukama koje je kralj uputio svojim bivšim saradnicima i javnosti, njegov bivši ađutant, đeneral Milićević odbijao je da preda arhivu sve dok on ne vidi kralja i od njega lično ne dobije takav zahtev. Pošto je napustio bolnicu 19. avgusta, kralj je, najzad, preko advokata Blera 21. avgusta pozvao đenerala Milićevića da ga poseti istog dana popodne. Ali u tom kratkom susretu, koji je jedva trajao dva minuta, prethodio je incident. Kraljica Aleksandra na ulazu se isprečila i zatražila od đenerala da odmah preda arhivu. Kada je on to odbio pre nego što razgovara sa kraljem, kraljica ga je fizički napala, opalivši mu dva šamara. Intervenisao je advokat Bler i nekako je Milićević ušao kod kralja. Izgledao mu je potpuno odsutnim, ćutao je i samo mu se jednom, slabim glasom obratio rečima: Generale, predajte arhivu.

Teško je razumeti svu tu silnu borbu koja se vodila oko kraljeve bolesničke postelje. Postupci njegove supruge, kraljice Aleksandre, mogu se shvatiti u onom delu, kada je želela da zaštiti svoga muža od poseta kraljevih saradnika. Ali sva ta njena žestina, s kojom je insistirala na preuzimanju arhive Kraljeve kancelarije, upućuje na to da je kraljica, u materijalnoj nemaštini, nastojala, pre svega, da kontroliše finansijsko stanje svoga supruga. Što se tiče političke pozadine, kraljica je, kao ličnost, bila pogodna da se njome politički manipuliše, pošto je oduvek ispoljavala netrpeljivost prema političarima, a kojima je kralj održavao vezu.

Na kraljiČine postupke najveći uticaj imala je majka, princeza Aspazija, koju je, još u vreme rata, kritikovao tadašnji patrijarh srpski Gavrilo, zamerajući joj mešanje u političke odnose i nepovoljno izražavanje o srpskim političarima. Tako se kraljica Aleksandra našla na jednoj strani u sporu oko crkvenog raskola, a da i sama možda nije bila svesna.

Kralj Petar se nije mogao tako lako miriti da ga trajno prisvaja samo jedna strana. Oduvek je želeo da pripada svima, svom srpskom narodu. Zbog bolesti još neko vreme je ostao u Monte Karlu kao gost princa Renijea, vladara kneževine Monako.

(Nastaviće se)