U senci velikog oca

EVROPSKI korak Srbije nezamisliv je bez političkog i kulturnog nasleđa kneza Mihaila Obrenovića. Njegova vladalačka filozofija počivala je, mada u nerazvijenom obliku, na onome čemu danas težimo. Zalagao se za sređene institucije, dobro profilisan budžet, moderno školstvo. U spoljnoj politici se zalagao za predvodničku ulogu Srbije na Balkanu sa osloncem na Zapad, što je posebno vidljivo za druge vlade (1860-1868). Premda prosvećeni apsolutista udario je temelje današnje Akademije nauka, nacionalnog teatra, narodne ekonomije. Političke ideje i ličnu dramu ovog vladaoca osvetljava knjiga Sime C. Ćirkovića "Knjaz Mihailo Obrenović - život i politika" iz koje donosimo najzanimljivije delove.

Nekoliko godina pre Mihailovog rođenja, na Miloševom dvoru, način života bio je "vrlo prost, skroman, i jednostavan". Bilo je tu "nešto kuće", ni nalik na rezidenciju Gospodara, a vrata dvora "bila su svakom otvorena da je mogao u svako doba doći požaliti se i zamoliti se". Tada Obrenovići nisu živeli u Beogradu, koji su putopisci nazivali "poslednji grad u Evropi sa minaretima", već u srcu Šumadije, poglavito u Crnući. Tu je Miloš bio potpuni gospodar, izbegavajući tako da gleda ohole Turke.

U Miloševoj kući, sve je još bilo skromno, posve selski, daleko od svake raskoši. Milošu i Ljubici postelja je bila na patosu, a momci koji su služili Gospodara spavali su podno njihovih nogu. Ostalo je zabeleženo da "sve do 1834. godine Ljubica nije sela za sofru da jede zajedno sa mužem". To ne znači da je bila lišena uticaja na Gospodara koji je umeo da nadmudri Turke na čijim licima ne slutite "ni dobrodošlice, ni čuđenja, ni prezira".

Ta istrajna žena, kako beleže savremenici, ličila je "na kakvu kaluđericu negoli na vladajuću kneginju". Ona je Srbiji podarila dvojicu vladalaca: Milana, za koga se govorilo da je "malo utekao od idiota" i naizgled zagonetnog Mihaila, koji je "kao sjajni meteor preleteo preko srpskog neba".

Bio je utorak, 4. septembar 1823. godine, kada se u kragujevačkom "Šarenom konaku" rodio mezimac Milošev i Ljubičin, kome "nije bio suđen ni dug vek ni duga vlada". Karl Pacek podrobno opisuje detinjstvo Maljvino, kako su kneževića Mihaila od milošte zvali. Iz zapisa Karla Paceka izdvajamo opis tvrdoglavosti dečaka "kose plave kudraste, osobito lepih očiju", njegovu nesavitljivost, otpor prema stegama patrijarhalnog vaspitanja:

"...Bejaše dete zdravo, veselo, malo nestašno, umiljato, dobro, al' kad mu ko nepravde htede (učiniti), oporo do jogunstva".

Tako je Mihailo počeo da zida kulu samosvojnosti, kao neuveličanu sliku budućeg karaktera, a "karakter je sudbina".Dečak "glavom u visinu duguljastom", beleži Pacek, voleo je "uopšte učiti iz govora, pričanja, slušanja, nego iz knjiga čitajući".

Taj gipki dečak imao je osobiti dar za razne veštine. Njegova okretnost zasenčila je njegov duhovni korak, jer bio je izuzetan jahač, mačevalac, umeo je "gađati iz puške". Pronicljivo zapažanje K. Paceka da mu je "detinstvo fizički dobro ispunjeno, moralno pak intelektualno podosta zanemareno", zapravo je ključ njegove sudbine. Dok su evropskim dofenima (prinčevima) bile pisane posebne knjige odakle su crpli zrake mudrosti, Manjo-beg je, kao usamljeni konjanik, bio prepušten lutanju i smutnim lekcijama nedoraslih učitelja.

Uvek uz majku, od koje je "nasledio skromnost, umerenost, ozbiljnost, dugostrpljivost i postojanstvo", Mihailo se kretao u jednom zatvorenom krugu, a to stakleno zvono sprečavalo ga je da dublje proveri i ukrsti sudove o ljudima. Te odlike nedostajale su mu "u mladosti, pa i do kraja". Karl Pacek s uzdahom kaže: "Kamo sreće da je i od oca bio nasledio djejatelnost, rješitelnost, pronicateljnost, okretljivost spram obstojateljstvima, politički takt i lukavstvo i poznavanje ljudski neverstva i opačnosti".

Ma koliko je Ljubica bila nežna majka, koja se sva posvetila podizanju i vaspitanju svojih sinova, nije mogla, ograničenošću svog dara, da im usadi vrline toliko potrebne za njihovu misiju. Ova brižljiva mati, piše Mita Petrović, "stekla je kod svoje dece, bezgraničnu ljubav i poštovanje. Od sinova se svojih nije nikako rastavljala, niti ih je puštala od sebe, želeći da ih sama u srpskom duhu vaspitava, usađujući im svu plemenitost i dobrotu svoju".

LiŠen duboke i iskrene očinske ljubavi, Mihailo je bio pod punom vlašću ambiciozne, ali nepismene majke. Obojicu sinova, Miljca i Manjo-bega, Ljubica je učila mekoti u nastupu, pa prema tome nisu mogli da imaju u sebi jak pečat Miloševog karaktera: zrelost i diplomatsku veštinu neposustalog pregovarača.

No, Miljac je bio ljudska senka, tuberkulozan i nedorastao državničkom rangu. Mihailo je bio posve druge prirode, ali bez moćnih Miloševih opruga u koje su upletene i lukavost i stil obesnog gospodarenja. Manjo-beg je maštao da bude otelovljeni državnik koji "malo govori i mnogo misli". Kodža-Miloš često je ukazivao na nesrećan sklop u Mihailovoj naravi: setnu ćutljivost i dozu prevelike naivnosti.

(Nastaviće se)