Cela škola dva đaka

NEMA podrobnog zapisa kako su kneževići Milan i Mihailo prihvatili školske poduke koje im je izlagao Avram Gašparević, potonji profesor Vojne akademije. Milan je bio krotkija priroda od detinje raspusnog Mihaila, koji "nije dao na sebe", pa je K. Pacek zabeležio da je na učitelja Zorića i nožice (makaze) potezao.

Prešavši put od kanceliste kneževskog sekretarijata i pisara Sovjeta Serbskog, Gašparević je morao, u vrtlogu svakodnevnih susreta s "gospodarima", koji su uz koleno Miloševo bili, zacelo pokazati zavidnu veštinu uzdržavanja. Nešto od toga preneo je i na svoje učenike. "Krojio" ih je prema svom obličju - da nikad ne istrčavaju, da prate reakcije drugih, što je u slučaju Manjo-bega jamačno bilo teško.

Punih devet godina trajalo je mukotrpno glačanje sirovih karaktera sinova gospodara Srbije. Agilnom Gašpareviću umnogome su pomagali i Đorđe Zorić i Petar Teodorović. Ali nijedan iz tog trolista učitelja "begova" Obrenovića nije ostavio zapis o njihovom školskom kaljenju.

Dve godine pre nego što će, jedan za drugim, zasesti na presto Srbije, braća Milan i Mihailo, dobili su novog vaspitatelja - Konstantina Ranosa. Kneževići su pohađali i časove u Isajlovićevoj Višoj školi, koja je bila zametak "gimnazijalne škole", donoseći u Srbiju dah evropejskog obrasca. Pouzdani hroničar M. Petrović navodi da su kneževići "brižljivo učili, i napredovali u naukama, i redovno su polagali ispite polugodišnje, u prisustvu kneza Miloša i kneginje Ljubice".

Kao brižna majka Ljubica je čak smatrala da su kneževići preopterećeni, jer "po tri lekcije jutrom" i tri "posle podne izdavajući i pišući propise".

Iako nema onovremenih izveštaja, izvesno je da Milan ulaženjem u knjaževsko dostojanstvo "sam nije mogao vršiti nikakav posao". Mihailo je već bio daleko u Vlaškoj, zajedno sa dobrovoljno prognanim kodža-Milošem, kad su Avram Petronijević, Jevrem Obrenović i Toma Vučić-Perišić gospodarili Srbijom, "dok Porta ne potvrdi kneza Milana", koji u bunilu bolesti nije ni primetio da njegovi velikodostojnici samo čekaju njegovu smrt.

Zavesu nad nebom Srbije trebalo je da podigne knjaz Mihailo, koga je Namesništvo odmah, pošto se Milan upokojio, priznalo za vladaoca. Prvi državnički susret imao je u Bukureštu, gde je 21. oktobra 1839. godine iz ruku Nedim-paše primio berat na knjaževsko dostojanstvo. I odmah se uverio da ga čekaju "vrlo zapleteni" i "vrlo čkakljivi poslovi". Nije se ni pribrao, a već je osetio podozrivost oligarha, jer je, još pre dolaska u Srbiju, "pomilovao sve političke osuđenike i naredio da ih puste iz zatvora". Namesnici su zlovoljno prebacili da on još nije bio "primio kneževsku vlast, niti se zakleo, niti je bio punoletan". To je "naveštavalo skori i neizbežan prasak".

Da li zbog namesničkih prigovora, ili zbog bolesti, tek Mihailo "nije odmah krenuo za Carigrad". Knjaz je s nemalom svitom tamo stigao 26. novembra 1839. godine i "na prijem čekao skoro čitav mesec". Sultan Abdul-Medžid, koji je bio tek koji mesec stariji, primio je Mihaila u kratku audijenciju 23. decembra. Više od mesec dana knjaz srpski je čekao novi susret, što se duboko useklo u njegovo pamćenje. U oproštajnoj audijenciji 1. februara 1840. Mihailo je dobio čin mušira (maršala) i titulu svetlost.

U Srbiju je na presto dolazio mladić setnih kestenjastih očiju, kovrdžave kose koju pokriva fes i čije beloliko lice ne odaje odlučnost, već paradnu pozu, baš kao na portretu Jovana Popovića iz 1841. godine. A tamo su ga čekali neskloni ustavobranitelji.

Put Srbije je knjaz Mihailo krenuo 10. februara, preko Jedrena, Sofije, Niša, da bi u Aleksinac stigao 3. marta uveče. Tu su ga dočekali Mileta Radojković, Milisav Zdravković i Jovan Veljković. Bio je to put u znaku prividne lagodnosti, pa je u Aleksincu knjaz mirno išao na službu u crkvu, i tu predanio, da bi potom krenuo ka Beogradu. Kao da je nešto slutio, putovao je sporo.

Pre ulaska u Beograd imao je usputna odmorišta u Jagodini, Batočini, Palanci i Grockoj. I baš na poslednjem konačištu Mihailo je bio zatečen, kad ga je gospodar Jevrem zapitao - "Kakvi su to berati, za koje sada govori da su poslati Avramu i Vučiću". Zbunjeni Mihailo priznao je stricu, "da mu je pre dva dana kazao Aleksa Simić da je veliki vezir s tim beratima ovlastio Vučića i Avrama da mu budu savetnici".

To je Mihailu oduzelo poletnost, i on je snebivljivo, posle pročitanog berata (5. marta 1840), nepotrebno govorio da je još mlad i da još ničim nije zaslužio sultanovu "milost ili nagradu kakvu". Mihailo je pokušao tihim protestom da se iščupa iz tutorske zamke, ali su mu i Hozrev-paša, beogradski muhafis, i sultanov izaslanik Nedim-efendija i ruski konzul Vaščenko dali "carski savet" da će on "najbolje znati kad mu oni ne trebaju". Već prilikom Mihailovog "uvođenja u dužnost" nastao je na Kalemegdanu žagor koji se pretvorio u glasan protest protiv "beratlija".

(Nastaviće se)