Zakoni ljutog Vučića

MIHAILO je predosetio da Toma Vučić Perišić nije jedini protivnik dostojan respekta, već da Porta i Rusija diplomatskim mešetarenjem lome temelje njegovog krtog režima. U to se uverio kad je baron Liven s Portom utanačio da se otvore vrata povratka ustavobraniteljskih prvaka. Ponovo je knez morao u oči da gleda i Vučića i Avrama Petronijevića, oholog Ćaju, čije je "mirno i bezazorno držanje" jamčio beogradski paša. Luk njihovog povratka protegao se od kraja 1841. do marta 1842. godine. Porta je opruge zategla tvrdnjom da je "vlada kneza Mihaila štetna za njene interese". Pritom je knjaza dovela u tesnac insistiranjem da smeni ministre i da ih zameni ustavobraniteljima. Iz ruku mu je bestidno uzimala i štap i bič.

Porta je još u Carigradu otkrila Vučiću da će mu i "sama Austrija biti pri ruci", jer se "Mihailo smatrao kao rusko orudije u turskom carstvu". Držeći se carigradskih uputstava, Ilija Garašanin i Vučić oholo su pokazivali, pri svom povratku, da još jedna sila stoji uz njih. Odseli su u rezidenciji austrijskog konzula, gde ih je pohodio i zemunski general Hauer. Diplomatska podrška, kao neko zlo klupko, otkotrljala se iz Mihailovih ruku. S načinom "jednog seljačkog bukača, ili, kako se onda govorilo, burgijaša", Vučić je, nimalo snebivljivim govorima kmetovima i viđenijim ljudima, vaspostavljao put obaranju kneza Mihaila.

Narod je slušao, gotovo pobožno, Vučićeve demagoške besede "tankim glasom, i u jednom lažno snishodljivom i potuljeno prostosrdačnom tonu". On je, otvoreno u lice, bacio rukavicu knezu Mihailu "da danak mora ostati 5 talira i da ga niko ne može povećati".

Vučić je parolom o jednakosti digao Srbiju na noge. Njegov govor je slika osobenog demagoškog dara. "Seljak rušilačke energije", kakav je zasigurno bio Vučić, jednom neporecivom istinom pridobijao je one, koje inače bije cerićem i nadžakom: "Ja se ne bojim nikoga: ni Knjaza ni Soveta ni popečitelja ni mitropolita, - i niko ne treba da se boji nikoga. Mi smo svi ravni: što je Knjaz, to je i svinjar, - što svinjar, to i savetnik, - što savetnik, to i terzija, a što terzija to i sudija - što sudija, to i ja..."

Pamte se još njegove reči - "Ko ti ustraži više od pet talira poreza, uzmi pušku pa za krušku pa u levu sisu", što znači "gađaj pravo u srce". Time je Vučić ne samo odškrinuo vrata bezakonju, već i najavio jedan potonji bespoštedan obračun.

NeelastiČnom politikom Mihailo kao da je gubio snagu. Na kocku je, bilo je jasno, stavio svoj opstanak. Nije hteo da popusti Državnom savetu koji je jednoglasno tražio smenu njemu odanih ministara. Opet se tražilo da se "na beloj hartiji potpisuje", čime se knjazu elegantno nalagalo da prihvati zahteve ustavobranitelja. Porta, oslonjena na Austriju, Mihaila je gledala kao ruskog čoveka, pa je počela "tajno ljude na bunu spremati". Svodeći bilans svog popuštanja Mihailo je lako uočio da se protiv njega radi "sa dve strane".

Prvu udarnu oprugu držao je knjaz Miloš. Mislio je da lukavim deljenjem novca može sve brave otvoriti. Zato nije žalio da razreši kesu da bi se vratio na presto. Verovao je da njegova želja nije bila tek pusti san. Zato je sinu Milosava Resavca olako dao 15.000 dukata da pripremi teren za trijumfalni dolazak Gospodara. Ali te pare su se slile u džepove ustavobranitelja, jer je Resavac s njima bio u dosluhu.

Tako je "vlastoljubivi otac potkopavao tlo ispod nogu svoga sina". A time su ustavobranitelji dobili otvoreni put da sami jurišaju na Mihaila.

VuČić i Petronijević prkosili su Mihailu odevajući nizamsko odelo, a knjaževi ministri "bili su bezbrižni, nezauzimljivi, slabi u nadziravanju, gonjenju i uništavanju ovakvih i sličnih mahinacija". Da Austrija budno prati događaje u Srbiji potvrdio je i dolazak generala Hauera "pod izgovorom ukorićavanja Save". Mihailova policija nije bila podozriva ni onog trenutka kad je Vučić zatražio zagranični pasoš na četiri meseca, a Petronijević vrebao priliku da ode u inostranstvo. Mihailo predoseća da se nešto sprema, ali ne veruje glasovima da su "Turci dali mig za pobunu".

Vučićevi korteši već su se bili razleteli "u svoj kraj da skupljaju i oružaju narod". Dok je knjaz oklevao, svoju priliku strpljivo je iščekivao njegov ađutant Aleksandar Karađorđević, koji je "stajao daleko od svih zadevica".

Četiri dana pre no što će Vučić preći u Zemun, a odatle u vešto zakamufliranu pobunjeničku misiju, dospeo je u Beograd komisar Šekib-efendija, član turskog divana, koji je stigao "radi pregovora s knezom o otpuštanju nepoćudnih joj ministara". Engleski konzul Fonblank da bi smanjio napetost predloži Portinom emisaru "da udari srednjim putem", što je značilo da ne postavlja Vučića ni njegovu družinu.

Buna je, međutim, izvedena "po utvrđenom planu". Vučić je 17. avgusta 1842. godine prešao iz Beograda u Zemun, gde se kod "Zlatnog lava" susreo s generalom Hauerom, a potom je otišao u Pančevo. Uz pomoć turskih kaikčija stigao je u Smederevo, a odatle je produžio ka Kragujevcu, gde je stigao 20. avgusta. "Vrlo lukav u nameri da od naroda prikrije svoju pravu svrhu", Vučić je hitao u Kragujevac da se domogne topova. To se docnije pokazalo kao ugaoni kamen pobede. Svetina je verovala pretvornom Vučiću, koji je znao reći "gde kneževa dlaka, tu moja glava". On nije pridobijao sledbenike, već je stvarao geačku vojsku.

(Nastavlja se)