Topovi seju paniku

IZ očevog neveselog iskustva Mihailo je znao da nema šale s Vučićem. Pod prismotru je stavio sve lađe na Dunavu i Savi da Vučiću zapreče prelaz u Srbiju. U Beogradu je napravio pravo opsadno stanje, pa su jake straže neprestano špartale ulicama. Vučića je proglasio otpadnikom, zapravo odmetnikom, čak je bio odredio "veliku nagradu ko ga uhvati živa ili mrtva". No, sve je bilo kasno, jer je Ilija Novaković "pucnjavom iz topova oglasio" da kneževska artiljerija služi Vučiću, koji je počeo pozivati "ljude k sebi kao na zapovest carsku".

Praćen slabim bataljonom pešadije i eskadronom konjice, Mihailo je 19. avgusta 1842. krenuo da uguši bunu. Umesto da uzme topove u Požarevcu, on je na nagovor ministara "otišao pravo Kragujevcu", u susret katastrofi. Pokazaće se da ratni savet, održan u kući gospodar Jevremevoj, nije dobro procenio glavni pravac kneževog nastupanja.

Bila je ponoć kad je Mihailo krenuo na čelu te čudne eskorte od nekih 600 pešaka i 30 konjanika, u kojoj su bili i gospodar Jevrem i kneginja Ljubica, čime je bio "lišen svake lične inicijative u radu". Tako je unapred bio osuđen na neuspeh.

Mihailo je u srdžbi Vučićeve rebele nazivao neotačestvenicima i nebraćom, ali se ne može njemu pripisati zašto je put do Kragujevca obeležen svirepošću. Izvori ne potvrđuju da je Mihailo naredio da se Hadži Milutinu odrubi glava i stavi u torbu, i još manje da se nabije na kolac da bi se zastrašili ostali vučićevci. Ni svirepa smrt Luke Garašanina zacelo nije bila po knjaževoj zapovesti, ali je jamačno deo iskonstruisanih zlih namera spram mladog knjaza.

Nedisciplinovana svetina napravila je od kneževe vojske čudnu eskortu u kojoj je "svaki hteo da zapoveda". I prisustvo "njegove ožalošćene i uznemirene matere" i neodlučnog strica Jevrema, davalo je svemu tome ton pokislog piknika, a ne krutog vojničkog pohoda. Predstraže su nesmotreno, gotovo blagonaklono, ćaskale s vučićevcima kao da nije buna, omraza do istrebljenja.

Samo se stari demagog Vučić nije šalio u svojim namerama. Kao sušti zaverenik u svemu ovome video je surovu borbu za vlast. "Ne nadajući se boju i otporu" pukovnik Arsenije - Arsa Andrejević "izišao je pred Vučićeve ljude", u sam tabor. Njega je, kad "Vučić opali iz topova u gomilu ljudi što su bili s Arsom došli", ubio njegov pobratim Tatar Bogdan (Bogdan Đorđević) koji se "poplašio da Arsa ne uspe ubediti Vučićeve ljude da pređu knezu".

Zapovednik knjaževe vojske general Danilović, "koji je pred tim događajima iz Rusije došao", jedva je zaustavio "gomilu od bežanja". Vučić je s Metinog brda topovima posejao paniku među mihailovcima, i svojoj geačkoj vojsci doneo prvu crtu trijumfa. Vučić nije bio učeni strateg, već promućurni zaverenik koji mora da pobedi. Njegova taktička zamisao bila je prosta, ali zato efikasna. Topovima je kneževu nedisciplinovanu vojsku, iako brojniju, terao u "divlje bekstvo", a potom ih gonio "dok se nisu sasvim raspali".

Ni težak poraz nije uverio generala Danilovića u dubinu raspada njegove vojske. Želeo je da Vučiću noću preotme topove. No "udari velika kiša", pa su kneginja Ljubica i gospodar Jevrem smatrali da je posve rizično da "soldati ostave knjaza sama na konaku". Time je u nepovrat otišla prilika da se bojna sreća preokrene. Knez je izjutra konačno shvatio da s vojskom, koja je "pošla kao na neku skupštinu, a ne da se bije", ne može poraziti visprenog i okretnog Vučića. Mihailo je u naivnoj oholosti poslao emisare Vučiću da se "na miran način poravnjaju".

TraŽio je da topove i vojsku "vrati u kasarnu na svoje mesto" i potom rasturi "vojsku od seljaka" i tako njemu omogući miran prolaz do konaka, pa da "onda počnemo u miru pregovarati". Ali Vučić je osetio da je gospodar situacije, pa osorno reče emisarima: "Kažite knjazu da i ja volim da se na lep način sporazumemo, no neka knjaz dođe ovde kod mene, pa ćemo se razgovarati".

Vučić je u tom času bio vojničina, a ne demagog i vešt opsenar. On mora da dobija bitke da bi pobedio. Knez je silom prilika pretvoren u pukog posmatrača događaja, u nežnog vojskovođu bez prave ideje.

Ponovno oglašavanje Vučićevih topova samo je povećalo razmere Mihailovog sloma "i ako se nije ni stupalo u borbu". Vučićeva đulad još jednom naprave pometnju, pa kneževi ljudi "počnu bežati kud koji znade". Posustali knez "sam sa svitom okrete put natrag Beograda", svestan da više "nije mogao računati na pobedu".

PoČelo je povlačenje koje se pretvorilo u opšti poraz. Sumorni vojnički krah nije mogao sprečiti ni prispeli stric Jovan "sa 100 konjanika i 2.500 pešaka". Jedini koji je mogao da preokrene tok stvari "bič Milošev", Jovan Mićić, neobjašnjivo je zakasnio.

Strah od Vučića bio je primetan i u Mihailovoj sviti. To se posebno uočavalo kod strašljivog gospodar Jevrema, kome su "drhtale noge na konju i mamuze udarale o zengije na nogama". Vučić topovima rasprši i vojsku gospodar Jovanovu i uzalud je kneginja Ljubica sa raspletenom kosom u prvim redovima "glasno jadikujući preklinjala vojnike da ne odstupaju". Bio je to potpuni poraz vojske, koja nije bila kuražno vođena i nije imala smeonog vođu.

(Nastaviće se)