Vlast voždovom sinu

KNEZ Miloš je za sinovljev zlosrećni pad s vlasti saznao na povratku iz Germanije, gde su se i sjajni odličnici divili njegovoj odori "od ugasito crvene boje", koja je imala gombe "od zlata ispletene". Vest je zapravo, listajući u Lincu novine, otkrio knjažev blagodejanac (stipendista) "Molerčić". Pisalo je "kako je u Srbiji buna i kako je knjaz Mihailo prebegao u Zemun". Anastas Jovanović, a on je bio taj "Molerčić", i šef Miloševe knjaževske kancelarije Jakov Živanović, odluče da prećute tu vest, "jer ga (Miloša) inače dotle neće(mo) moći snositi do Beča".

Dobro obavešteni Jovanović navodi podatak iz bečkih kuloara kako je Meternih sve učinio "da se Rusija od pokroviteljstva Srbije odgurne". Vispreni slikar uočava da su Meternihovi prsti upleteni u Mihailov pad s prestola, jer je austrijski kancelar radio u korist Miloševu. Po njemu, vlastoljubivi otac vodio je tajnu prepisku i sa Vučićem i sa Petronijevićem, pa, prema tome, znao je "svu pozadinu zavere protiv svog sina".

Umnogome prepušten samom sebi, Mihailo se uzaludno batrgao opširnim pismima dvorskim kancelarijama i oštrim protestnim notama. Carski komesar Šekib-efendija i Ćamil-paša, veštim manevrima, neutralisali su Mihailova nastojanja da spreči vaspostavljanje pune ustavobraniteljske vlasti. Na brzu ruku i bez zazora što Rusija šalje upozorenja, u logoru na Vračaru, u ime "mira tišine i poretka", izvikan je knezom Aleksandar Karađorđević, sin Karađorđev.

Vešto onemogućeni, obrenovićevci su mogli samo da prate, tog 15. maja 1843. godine, trijumf Aleksandra Karađorđevića, koji je potvrđen kao knez "u prisustvu turskog i ruskog izaslanstva". Mihailo je ovu farsu doživeo kao dvostruku uvredu. Ruski dvor ga je olako pustio niz zamućenu diplomatsku vodu, a oca mu je "Meternih u Beču za svoju politiku zadobio".

U Srbiji je na presto dolazio knez, koji je imao "čak muke s držanjem pozdravnih beseda na javnim skupovima". Nemala balkanska kriza okončana je izborom sina slavnog vožda, čiji je "duh odveć dugo tumarao po srpskim selima".

I dok je Mihailo sticao prve lekcije prožete evropskim duhom, u to vreme u Srbiji "apsane su bile pune, a mučenja strašna". Ustavobraniteljski režim želeo je da suzbije svaku klicu obrenovićevskog revolta. Da li strah od prevrata i uz to neobjašnjiva podozrivost, tek špijuna, dostavljača, bilo je "veliko množestvo".

Meternih, kao majstor diplomatije uspešne u negaciji, pomagao je Milošu da napipa kanale poluzvanične francuske politike, oličene u planovima kneza Čartoriskog. Obrenovićevski otpor 1844. godine tražio je svoj ventil. Tako je izbila čuvena Katanska buna, vidno potpomognuta spolja. Vučićev odgovor je bio surov, te ga je narod prozvao "krvopilcem srpskim".

Mihailo je imao držanje jednog obmanutog sanjara, koji voli ceremonijalni stil, aristokratski manir. On tada malo zna o Gaju i njegovim potezima da stvori Ilirsku kraljevinu koja bi obuhvatila i njegovu Srbiju. A njegovom bivšem ađutantu, ne baš pronicljivom državniku, krajem 1844. godine, Garašanin je, u naponu ambicija, podneo na odobrenje Načertanije "kao program srpske vlade za postizanje nacionalnih ciljeva".

Dok je Bizmarkov biograf Ludvig uočio da iz njegovog duha rano sazrelog junkera "izbijaju ponos, oštroumlje i izvanredna sposobnost za preziranje drugih", te markantne crte K. Pacek nije uočio kod Mihaila. Bizmark čita Šekspira i Bajrona, Mihailo je ćutljivi princ nesklon dubokim razmišljanjima.

Precizni B. Kunibert beleži da je Mihailo 1844. i 1845. "putovao po Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, Švajcarskoj i Italiji". Tu je osetio naklonjenost dvorova, koja mu je, kao i Bizmarku, povratila toplinu "dotle usamljenog čoveka". Iako često u dodiru s ocem, razmetljivim starcem, koji je "ćudljiv mecena sklon sprdnjama", Mihailo nije zbunjen, kako neki žele da ga prikažu. On ima primese jedne ukočene i trome energije, kakva je svojstvena "tuđoj aristokratskoj sredini", ali ima gipkost sanjara.

To je lepo uočio M. J. Stoimirović precizno opisujući jedan nepoznat Mihailov portret, "iz vremena pre 1850": "Knez već ima jake brkove, bujnu kosu, začešljan na vrlo romantičarski način, malo bekenbarda, guste, sastavljene veđe. Nešto sirovo ima u lepoti čoveka koji zalazi u zrele godine, a čiji pogled zadržava bistrinu i neodlučnost jednog zanesenjaka".

Mihailo će svoj stil, a i znanje nemačkog i francuskog dovesti do perfekcije, pa će mu mnogi diplomati zavideti i na znanju i na uglađenosti svojstvenoj oholom plemiću. I kad je govorio srpski često je "mešao po koju reč nemački, kojom bi hteo da bolje kaže šta hoće".

Srbija bez Mihaila počela se miriti, a agitacije i omrazu predavati zaboravu. Vučić je odavno bio smirio svoju ubilačku strast, koja je dostigla zlokobni vrhunac u Katanskoj buni. Tada je naredio da ubiju Miloša Bogićevića, rekavši: "Hoću da se vidi da li iz Obrenovićevih ljudi teče krv". No, Vučić sve više pada u zasenak, a izrasta ličnost Garašaninova. Uspon bivšeg carinika iz Višnjice, koji se vidno evropeizovao, označio je izlazak iz senke jednog čvrstog političara, čija energičnost "neki put prelazi u brutalnost".

(Nastaviće se)