Viljem knežev jedinac

KNEZ Mihailo je želeo povratak u Srbiju bez trvenja. Zapleti koji su usledili 1848, snagom ciklona zaljuljali su trošnu austrijsku državnu zgradu i iz temelja poremetili njegove planove. U tom vrenju Mihailo nije bio potpuno upućen u planove ujedinjenja „oko Srbije kao Pijemonta“ i da je Bosna postala „glavna arena srpske nacionalne aktivnosti“.

Mihailo se uzdao u obaveštenja Jakova Živanovića, jer je to bio „veliki partizan Obrenovićeve dinastije“. Smatrali su ga veštim i inteligentnim čovekom, doktorom „sviju političkih i diplomatskih šeretluka“. Bilo je to vreme kad se, kako je govorio čuveni jurist Đorđe Stojaković, austrijska monarhija „u svoje stihije rastvara“.

U Zagrebu je marta 1848. vrilo, a prva ličnost bio je Gaj, koji je pozivao na revoluciju. Dok on želi krajiškog pukovnika Jelačića proglasiti banom, u Srbiji oprezni Garašanin upozorava stanovništvo „da u miru i dobrom napretku ostane“. Pronicljivi administrator nalaže svojim činovnicima oprez zbog ubacivanja obrenovićevaca i njihovih političkih spletki.

Gajev emisar Paja Čavlović bio je u Beogradu „prvi vesnik onoga šta se zaista dogodilo u Beču 13. marta“. Sračunati Garašanin pripremio je mamac starom knezu, kome je bio potreban pažljiv i odan slušalac, a to je bio Blaznavac. Ovaj zastupnik Srbije u Beču, često je posećivao kodža-Miloša i nagovorio ga da iz Beča krene u Zagreb. Gajeva upletenost vidi se po poruci koju mu poverenik Herkalović šalje iz Kragujevca da „Miloš ne treba da iziđe živ iz Zagreba“. A beogradsku vladu uhvatio je strah i od Mihaila, koji je bio u Novom Sadu i tamo „radio protiv Karađorđevića, da bi se dokopao Beograda“.

Boravak dvojice Obrenovića nadomak srpskih granica digao je oligarhe na noge, ali se scena obračuna odigrala u Zagrebu, u kafani kod „Lovačkog roga“. Tu je Gaj kneza Miloša odmah stavio pod stražu. Afera kod „Lovačkog roga“ trajala je od 21. maja do 9. juna, što govori da je diplomatija suviše dugo vagala šta učiniti sa Milošem?

Njegov kućni pritvor imao je političku pozadinu, a ne da se „od ovog bogatuna iscedi deo njegovog novca“.

Ostaje do kraja nejasno zašto je Miloš pozajmio Jelačićevoj vladi 27.000 forinti i zašto je banu dao „jedan dijamantski prsten velike vrednosti“. Verovatno je Miloš time plaćao sopstveno izbavljenje iz Gajevog sužanjstva.

Da sve to nije bila samo „spletka i intriga“, svedoči i podatak da je Mihailo došao iz Novog Sada da izbavi oca iz nemalih neprilika.

Miloš se morao izvinjavati banu zbog netaktične izjave o poklonu, a Mihailo je pokazao zavidnu diplomatsku veštinu izjavom da „Gaj nije nikakvi novacah primio“.

Miloševom aferom u Zagrebu „propala je jedna od varijanti da se revolucija sa austrijske strane prenese na tursku“.

Mihailo je neprimetno nestao iz epicentra jedne politike koja je izjalovila sve njegove nade o povratku na presto. Otišao je u banju Roič (Rogatec, Rogaška Slatina).

Pacek piše, ne baš podrobno, kako je knjaz Miloš „uapšen i opljačkan“ i da se nije „apsa kurtalisati mogao dok Knjaz Mijailo nije došao u Zagreb“.

Suzdržani hroničar života eks-kneza beleži da je Mihaila, u Roiču, gde je prisilno politički tihovao, „posluživala lepa đevojka od 17 godina, kći tamošnjeg bademeistera Maria Bergaus Slovenka Štajerkinja“. Tu se izgleda začela klica Mihailovog životnog neuspeha.

Skromnu Mariju Berghaus privukao je elegantan eks-knjaz, „zanosno otmen čovek“, evropski kavaljer. Pred njom je bio uglađeni čovek „povisoka rasta, smeđ, suvonjav, krupnih izrazitih očiju, pune kratke brade, koju je delio po sredini. Glas mu je bio krupan, a hod odmeren i elastičan“. Iz njegovih usta nije se nikad čula „banalna šala ili uvredljiva psovka“. Iz te banjske idile, rodio se 8. maja 1849. dečačić Vilhelm (Viljem). Dobrostivi Mihailo sinovljevoj „materi je kupio kuću u Roiču, snabdeo je mirazom i ona se udade za nekog udovca Schiffera i rodivši s njime više dece, umire god. 1863“.

Mihailovi kontakti s Marijom Berghaus bili su strogo zvanični, gotovo poslovni, a u prepisci je posredovao bankar Tirka.

Mihailo je bio preduzeo sve da njegov sin ne oseti očevo odsustvo. Kad je „zbog lakomislenog života porodice“ kuća u Roiču trebalo da ode na doboš, Mihailo naredi Tirki da „opet kupi kuću za njegova sina Velimira“. Kad su mu dodijala česta „piskaranja matere“, koja je uvek kuburila s novcem, Mihailo „reši da oduzme dete iz te familije“.

Opet Pacek svedoči: „Knjaz Velimira poište k sebi u Beč 1856-te god. Kad je detetu bilo 7. god. mati ga dovede i ja ga odvedem u Beograd i ja ga smestim kod Antonija kuće, gde neznajući niko, krom Antonija prebudne 4 god“. Dom Ante Radivojevića bio je Velji istinska kuća, da što pre zaboravi prethodno čemerno stanje. Gospođa Sofija je mališanu „zamenila majku, dok mu je Antin sin važio kao brat“. I Velimir će, kao i njegov otac, u potonjim događajima pokazati naglašenu crtu naivnosti.

(Nastavlja se)