Gorke suze verenika

KADA je Porta odbila ultimatum specijalnog ruskog izaslanika, carskog ađutanta, admirala Menšikova, bilo je jasno da je to uvod u Krimski rat. Nekako u isto vreme kada su, 2. jula 1853, ruske trupe prešle reku Prut, Mihailo se obratio ustavobraniteljskim prvacima tonom jednog vladaoca kome još nije bilo vreme da vlada.

Mihailo je ovako govorio: „Ne tražim ja kneževsku vladu u Srbiji nagovaranjem, podmićivanjem, bunjenjem naroda i podobnim sredstvima. Neću ja preko lešina moje braće da se penjem na presto srpski“. Mihailo je nastupao s geslom „Vreme i moje pravo“. Onaj „dugački hrt“ resko je poručio da „ne jede(m) lebac zubima rusiskim“. Bilo je vidljivo da je Garašanin smetao Rusiji, a Mihailo bio prihvatljiv.

U tom vrtlogu interesa, Garašanin je platio visoku cenu. Pod pritiskom Rusije bio je otpušten s formulacijom o rastrojenom zdravlju, ali ni onaj „krakati“, kako Pera Todorović naziva Mihaila, nije dobio diplomatsku podršku. Uticajni ruski diplomata Majendorf ne baš pohvalno ocenio je njegove sposobnosti: „On je bio knjaz i zna se da i pod njegovim upravlenijem nije Srbija spokojstvo uživala.“

Mihailo je bio prisiljen da potvrdi da „neće ništa protivu mira Srbije preduzimati“ i da se udaljio u Tirol. Sve ukazuje da Rusija i Austrija zajednički povlače konce Mihailove sudbine.

Ta izgubljenost u kuloarima visoke diplomatije melanholičnog Mihaila je naprosto okovala. Možda je zato posve lakomisleno ušao u vezu sa groficom Julijom Hunjadi. Bilo je dovoljno da ta ljupka careva partnerka s balova, i skrivena metresa, jednim gestom privuče rasknjaza u svoj nepopustljivi zagrljaj. Susret je imao nečeg fatalnog, neobjašnjivog, jer kad se prenuo, Mihailo se gorko kajao.

Jedna dvorska kaćiperka, s titulom grofice, prekrila je Mihaila plaštom životnog zloduha. Nešto zbog dvorskog ranga izabranice, nešto zbog diplomatske pritešnjenosti, tek Mihailo nije mogao razvrgnuti veridbu. Iz dnevnika Emila Cvetića saznajemo kako se Mihailo „sutradan pokajao i gorko plakao kod Turkinjice“. Ona je sačuvala knjaževu maramicu kao spomen na njegovu nepromišljenost.

Malo je znano da je zapravo svita kneza Švarcenberga našla Juliji izabranika, otmenog balkanskog princa, čija je šatula bila puna dukata knjaza Miloša. To je bila mala dvorska zavera, kuloarska igrarija. Julija je, jezuitski smerno, krila da je svake godine „bila poneka prilika da se ona nađe sa Franjom Josifom, austrijskim“.

Gotovo istovetno Katarina A. Jovanović, kćerka Anastasa Jovanovića, opisuje taj događaj i Mihailovo olako izgovoreno obećanje veridbe: „Udovica (istog) Demetra Tirke pričala je meni i mom poč. bratu Kosti, da je knjaz Mihailo sutradan posle veridbe sa groficom Julijom Hunjadi došao k njemu; ta se veridba izgleda nekako na brzu ruku i dosta nepromišljeno svršila i knjaz se, čim beše stvar svršena, trgao i pokajao, al’ beše dockan. G-đa Tirka pričala je, da je sedeći u Tirkinoj sobi na divanu, gorko se zaplakao i da je pošavši zaboravio na divanu svoju maramu, koju je ona našla svu vlažnu od suza i koju je veli, njen muž za života čuvao sa tim suzama kneževim kao svetu uspomenu“.

Mada je bio ljubimac žena, knez Mihailo „nije imao mnogo sreće sa ženama“, one su bile linija crne kobi njegovog života i politike.

Iz Najburga u Nemačkoj, Garašanin govori ne zbog omraze prema protivniku, već je to vidna crta brižnosti: „Knjaz Mihailo kanda nije pogodio sa svojom ženidbom. Ovo zato velim, jer i njegovi najverniji to ne odobravaju. On pak zadovoljan je vrlo. Nije ta frajla ni tako lepa, vele, ali je vospitana i izobražena devojka. Oni se moradu najpre venčati u nemačkoj pa posle u grčkoj crkvi. Deca će ostajati u našem zakonu“.

Uzroci te Mihailove neočekivane odluke, koju je Garašanin nepovoljno ocenio, leže umnogome u samotnom i tegobnom izgnaničkom životu, sa ruskim pasošem, a pod paskom austrijske policije. Mihailo nije imao oštrinu sumnjičavosti, kad je na jednom otmenom balu upoznao ne odveć lepu, ali privlačnu groficu Juliju Hunjadi, kćerku dvorskog komornika i osirotelog magnata Ferenca Hunjadija. Sve se to dogodilo posredovanjem grofice Esterhazi i na mig kneza Švarcenberga.

Taj zacelo nametnuti brak, kao spoj nespojivog, vukao je Mihaila na drugu stranu diplomatskog grebena, ka zagrljaju Austrije. Tu nam opet pomaže K. Pacek, koji otkriva nastojanja kodža-Miloša da spase sina od lakomislenog izbora: „Što se tiče ženidbe Knjaza Mihaila, ovako je bilo. Oko god. 1852, navalio je bio otac na njega, da se ženi, a i sam je video, da je vreme... Bio mu je izabrao u Bukureštu kćer knjaza Štirbea. Da se to izvršilo, kakva bi to docnije sledstva imalo! Miailo ne htede u tome poslušati oca, kao i drugi isti predlog za kćer barona Sine, koja je docnije umrla. Očevi nesuđeni zaručnica oboica su bili pristali“.

„Srbstva Ahil“, kako ga videše udvoričke poete, nije imao kartu za uzmak. Pred njim je bio brak sa ženom „pansionatskog rukopisa“, koja je „zadržala taj krasnopis svega svoga veka, ne dodajući mu ništa lično“. Njena bezlična oholost činila se starim Beograđanima kao „ljupkost i lepota“.

(Nastaviće se)