U bratstvu velike lože

BEZ izgrađenog autoriteta i nesklon salonskim obmanama, Mihailo se nije mogao odupreti Julijinim dvorskim patronima. Oni su dobro procenili da će uz Mihaila ona imati život dostojan njene titule. Nije bio bezrazložan Milošev strah "poješće sve Mađari". A to Miloševo bogatstvo u punom sjaju bilo je izloženo, onako oholo, na njegovoj zlatom i dijamantima opervaženoj odori. Taj sjaj kao da je zasenio i samo venčanje u ruskoj kapeli, na Svetog Iliju 1853, kome je kumovao ruski poslanik Majendorf.

Mihailova želja da pronađe tiho porodično utočište, aristokratskog ugleda, ostvarila se 1856. kupovinom Ivanke, dvorca s velikim imanjem. Bivše aristokratsko odmorište Grasalkovića, na Velikom žitnom ostrvu Dunava, samo 14 kilometara udaljeno od Požuna, današnje Bratislave, Mihailo je, uz očevu pomoć, kupio od tadašnjeg prodavca Jurenaka za 245.000 forinti u srebru.

Do tada su Mihailo i Julija "najviše živeli u Beču". No nije sve išlo tako lako pri kupovini Ivanke, jer je Mihailo čak krio od oca da je dao 115.000 forinti kapare, zapravo sve što je imao. Kad je Miloš čuo za sinovljevu odluku, dobio je "udaranje srca". Ali je Mihailu "nemanje svoje kuće i ognjišta" pojačavalo melanholiju. "Tumaranje iz mesta u mesto" bilo je okončano, čim je Miloš dao dukate.

Julija je sad bila nadomak majčinog imanja, a Mihailo više nije žurio u Beč, ugušeni epicentar evropske politike, jer "Engleska i Francuska su obuzdale Rusiju na Istoku bez austrijske pomoći". Mihailo je sada bio "zadovoljan vrlo". Gotovo neosetno puklo je, padom Sevastopolja, rusko sedlo nad Srbijom izgubivši "oreol osionosti i političke arogancije prema srpskom nacionalnom pokretu".

Marta 1858. godine Garašanin se izmirio s knezom Aleksandrom preuzevši policiju i vojsku kao "glavna zastava provincijskih činovnika". Ali, taj zakasneli potez nije mogao spasti kneza Aleksandra, dok su diplomatski krugovi žalosno stanje u Srbiji pripisivali greškama "jednoga čoveka".

Mihailo je bio do tančina upoznat koliko su narodu nesnosni i knez i njegov patron, austrijski konzul Radosavljević, koji "želi da se ratosilja svih značajnih Srba". Misija Etem-paše, koji je došao "da izvidi stvar", označila je potpun "knežev poraz", čime je bio otvoren put sazivanju Narodne skupštine. Bližio se čas da se prekine patronat austrijski, čiji je konzul čak "avansovao činovnike koji su se njemu obraćali". U narodu se govorilo "da ne vlada knez Aleksandar, nego Austrija preko svoga generalnoga konsula".

U tišini Ivanke, koja je u njemu pojačavala utisak aristokratske izdvojenosti, Mihailo je uporno osluškivao zbivanja u Srbiji. Znao je da ne može oteti primat ocu, ali je bio čvrst u uverenju da će se uskoro on pitati za mnoge stvari. A u Srbiji, koja se budila iz ustavobraniteljske letargije, buna nije dolazila u obzir, jer nije bilo istinskog kolovođe. Bilo je uočljivo da je Vučić "bio suviše star, a Garašanin suviše birokrat".

Jedan markantan pukovnik, koji je nosio "veru u moć bajoneta" nije hteo tek tako da prizna poraz izazvan burnom Svetoandrejskom skupštinom. Bio je to Blaznavac, "vrlo lep čovek u najboljim godinama kome je uniforma lepo stajala" i "čije krupne oči sevahu neobičnom vatrom". Nije uzmakao pred svetinom. Oslonjen o sablju, osorno je rekao: "Puzićeš ti preda mnom ruljo!" "...Čekaj samo da dođe knjaz Miloš", šaputala je svetina.

Uzalud je "besnio, penušio, pretio". Bivši seoski bojadžija, negdašnji Knićaninov ađutant, pitomac u Francuskoj i "proliveni spletkaroš", dočekao je Milošev povratak - pod katancem. A Mihailo se posle tog prepredenog salonskog oficira digao do visina s kojih se on zanosio i kneštvom.

Kao uvažena ličnost otmenih evropejskih krugova, Mihailo je, možda, koristio i zakulisnu podršku "ćutljivog bratstva". Sreten J. Stojković smatra da je i Mihailo bio član Velikog hrama, "ali o tome nedostaju podaci". On Mihailovu navodnu vezanost za slobodno zidarstvo gradi na činjenici "jakih intimnih veza", koje je on "imao sa talijanskim slobodnim zidarima i patriotima Macinijem i Garibaldijem".

Princ prefinjenog takta došao je ponovo u Beograd. Mihailu je baš bila potrebna kuća koja će odgovarati jednom evropejskom kavaljeru. Garašanin je prvi uočio da Mihailu neće prijati na brzinu uređena rezidencija. Jasno je razaznavao da je Mihailo bio razapet između svog evropejstva i domazluka Miloševog tipa. Bivša knjaževa kancelarija, smatrao je Garašanin, neće biti po ukusu kneginje Julije, koja mari samo za evropejski luksuz. Mihailo bi se možda i lišio raskoši, ali mu je nedostajao aristokratski pečat, napose, suptilno uređene dvornice, birani predmeti, njegova Ivanka.

Kneginja Julija je dolazila u zemlju u kojoj je meso "već znak raskoši", a sve što se prismače kao "sir, skorup, mleko slatko i kiselo, surutka i jaja", čini se "sve to veoma štedljivo". Jedini znak oholosti su obesne binjadžije, kakav je bio vlasnik "Kovačevića hana", koji bi "pojahivao konja uz ondašnje strmo brdo, docnije 'Veliko stepenište'... Tome podvigu čudili su se onda i Srbi i Turci".

(Nastaviće se)