Misija ohole Julije

SILNI starac, nekad moćni Miloš, sad je bio tek delić negdašnje gromade. Hroničar beleži kako je u leto 1860. u Sokobanji celivao ruku velikom knjazu, "ruku suvu i smežuranu". Na izmaku njegove vladavine pronosili su se glasovi da će "pod knjazom Mijailom mlogo gore biti nego što je sad i da ćemo propasti". Taj utisak stvaralo je Mihailovo aristokratsko držanje, pa se zato širio strah "između pročeg, da ćemo Austrijanci postati".

Lucidni Garašanin uočio je da "u Srbiji nema politike", jer knez Mihailo iako je "imao svoje poglede i svoju volju, ipak svome starome Babu nije kvario atar". Miloševa smrt zaklopila je stranicu anahronog samodržavlja, kad se Srbijom upravljalo kao kakvom seoskom zadrugom. Zato se Beograd, u suton 14. septembra, pretvorio u jedno veliko uvo, da iz kneževe proklamacije vidi svoju budućnost.

Ustreptaloj gomili, čitanje proklamacije ličilo je na tek odškrinuta vrata novog života, stegnutog između prevrtljivog Beča i olakih reči Peterburga, a s pogledom ka Bosni i Staroj Srbiji, odakle stižu sve novi, i novi begunci. To nemalo breme političkih izazova preuzeo je na sebe uglađeni salonski čovek "sa svim osobinama evropskog autokrate".

Evropejac Mihailo već na početku svoje vladavine hteo je da bude sasvim drugačiji od Miloša. Nedodirljivost je prva odlika njegove vladavine. Kod njega se više ne ulazi onako, s ulice, on "zapoveda ministrima", on je njihov "šulmajster". On je glava parade, a ne njegovi činovnici. Kad se Živko Karabiberović, "krupan i lep čovek" predstavljao knezu, on "dođe u fraku, šeširu, rukavicama i grdnom velikom krognu". Knez ga odmeri, pa pronicljivo zaključi: "Šta će meni lord, ja oću itra čoveka".

Julija se sviti ukazuje "kao neka živa ikona". Ona uživa da nemo posmatra dvorske svečanosti. Tako o Uskrsu, deleći darove, glumi zadovoljstvo nesvakidašnjim prizorom, kako se dečica Mihailovih ministara, "protegoše po parketu grabeći šta je koje stiglo".

Prvi dirigent Mihailovog kabineta, sve ratoborniji Garašanin, smatra da "cjel ne može biti nego srušiti Tursku i rasprostraniti granice Srbije". Dok je kapućehaja Ristić prikriveni podbadač knjaževog političkog arivizma, Garašanin to čini otvoreno i s jasnim ocenama. Po njemu, "Grci se boje Bugara, a Bugari Grka i nas, Hercegovci se sumnjaju od Crne Gore, Crna Gora pak i od nas i od Hercegovaca".

Knezu nedvosmisleno ukazuje da "Bosna jedina bez svaki drugi uslovija iščekuje samo ko će pre doći da je izbavi od jarma turskog". Garašanin je time proročki najavio da će Bosna za Srbiju biti veliki ispit njene političke energije.

Prva trvenja s Julijom Mihailo je morao da prikriva, jer su državni interesi tražili celog čoveka. Bilijarski tak nije mogao da smiri njegovu sumornost što Julija stalno izbiva iz prestonice. Ozario bi ga samo dolazak njegovog "pitomca" Velje. "Studirao" ga je po nekoliko časova, "gutao ga očima", pa bi mu na rastanku dao dukat, sve u strahu da ga "maženjem ne pokvari". Mihailo je krio svoju očinsku nežnost, jer je verovao da će mu Julija konačno roditi naslednika. Svom "pitomcu" omogućio je evropejski pogled na svet naročitim vaspitanjem u pansionu "Olivier Neval y Champal kod Genfa".

Dečak je likom i stasom i naglašenom mačevalačkom veštinom podsećao na oca. A sličnost je bila vidna "i u glasu i u manirima, kao i u duševnom blagorodstvu". Uz ovog pitomog dečaka, svesnog svog položaja, uvek je bio pouzdani Toma Petković, koji mu je bio verni pratilac do poslednje ure.

Posle drame kod Čukur-česme 1862, Mihailo je morao da pruži ruku pomirenja Juliji kako bi ona otvorila vrata eropskih kabineta. Knez je Juliji poverio misiju "da Engleska pobudi Sultana da beogradski grad ustupi Srbiji". Prava svrha ovog puta bila je "da publiku englesku obavestimo i upoznamo s pravim stanjem stvari" posle turskog bombardovanja Beograda. Mihailo je računao na Julijine veze u tamošnjim aristokratskim krugovima. Stoga je promenio prvobitnu nameru da tamo putuje samo Filip Hristić, vešt u diplomatskom mešetarenju.

Ovaj neobičan diplomatski par krenuo je na put krajem januara 1863. Prenoćili su u Budimu, a potom su nastavili za Udine, gde je službovao Julijin brat, grof Koloman Hunjadi, a odatle su preko Kalea stigli u London.

Julija se obratila kraljici Viktoriji pismom u kome je izjavila želju, da je kraljica primi. Ona je to pismo potpisala prosto rečima: "Julija Knjeginja Srbije, rođena grofica Hunjadi."

Julija je dve nedelje oholo držala zategnutu žicu incidenta, jer nije želela da je prilikom audijencije prati žena otomanskog ambasadora Musurusa. Njenu aristokratsku prirodu vređala je činjenica što je Musurusova žena samo kći jednog carigradskog trgovca. U jarosti je pocepala kraljičino pismo o uslovima audijencije, s uzvikom: "Jamais de la vie! Zar mene, potomkinju grofova Hunjadija i kneginju Srbije, da žena jednog ambasadora predstavlja Kraljici Viktoriji? Ako bez toga ne može biti, onda ne idem kraljici".

Izlaz je našao sam erl Granvil. Pristao je na kompromisnu formulu "da se Julija odveze u dvor u pratnji otomanske ambasadorke", a u samoj palati da je kraljici predstavi on, lično.

Efekti posete bili su mali, gotovo nikakvi, a Srbija se nije pomerila s mesta, kao ni ocena o "pustolovnoj politici" kneza Mihaila.

(Nastaviće se)