Anka vlada u senci!

JULIJINO koketiranje s grofom Arenbergom donelo je novi raspored dvorske moći. Uticaj na Mihaila njegove sestre od strica Anke, porastao je za vreme Julijinog dvogodišnjeg izbivanja, kad se ova kobna žena "načinila domaćicom u dvoru".

"Nikada dvorski život", piše Sl. Jovanović, "nije tekao tako veselo, nikada nije bilo toliko intimnih sela i zabava, kao pod njenom upravom". Julija po svom povratku nije uspela da "potisne Anku iz dvora".

Anka je napravila od dvora središte svog arbitriranja i potpunog uplitanja u knjažev život. Ona podbada Mihaila protiv Julije i pojačava njegovu odvratnost prema toj ženi. Mihailo, koji je planuo ljubavlju poznom i neizlečivom, pretio je da će se ubiti, a samouverena Anka nagoni kćer Katarinu šamarima "da knezu piše ljubavna pisma po njenom diktatu".

U patrijarhalnoj Srbiji bilo je to "nešto gore nego skandal". Mihailo se nije obazirao što bi njegov brak s rođakom Katarinom, po crkvenim zakonima, bio bezbožno i nečuveno delo. Još izazovnije bačena rukavica sablažnjenom Beogradu bilo je Ankino izvoženje četvoropregom, kao da je Katarina "već bila kneginja". Taktom jednog magnata, evropejskog kavaljera, Mihailo krajem 1865. godine zaključuje pogodbu s Julijom, koja ne pogađa "ni najmanje u njihovu čast".

Knez je zabranio da se Julijino ime pominje i u crkvi. Anka i njena kći postale su nekrunisane gospodarice Srbije, a knez je gotovo bio njihova igračka.

Premda ophrvan ličnim problemima, knez Mihailo je tražio evropsku kartu za malu Srbiju. Na raskošni knjažev majur Ivanka, direktno iz Salcburga, sa sastanka evropskih suverena stigao je grof Julije (Đula) Andraši, koji je brže shvatio austrijske interese na Balkanu "nego što bi to mogao učiniti jedan ministar nemačke krvi". Andraši je gledao na Austriju kao na trulo drvo "koje na drugoj strani tera mlade zelene šibljike", pa se volšebno, "za kratko vreme sasvim podmladi". U Andrašijevoj pratnji je bio njegov intimus, grof Laslo Hunjadi, knežev šurak.

Anastas Jovanović, knežev pouzdanik prvog reda, ovako opisuje tajanstvenost ovog susreta: "Knjaz mi je naredio da ga dočekam (u pratnji jegera) i kod njega uvedem. On je došao oko 11 s. noću i ostao do 4 s. pred zoru i otišao. U celu (dvoru) niko nije znao niti je smeo znati za njegov dolazak, on je onda bio mađarski ministar predsednik i imao je pregovor s knjazom za neki savez Srbije s Mađarskom, ali ne u prospeh (korist) Austrije. Knjaz nije ništa opredeljeno s njime rešio, toliko sam razumeo docnije".

U Ivanki je avgusta 1867. Andraši zapravo mahao s Napoleonovim nuđenjem Bosne Austriji, koje je odbijeno s obrazloženjem da je ugarska lađa tako puna i "da joj treba samo još jedan teret, pa da potone". Tom, zasigurno zagonetnom razgovoru, nije prisustvovao Garašanin, iako je nekoliko dana ranije prispeo u Ivanku, odakle je koordinirao spoljnu politiku Srbije. Njemu je Mihailo bio prepustio tehniku međudržavnih sporazuma, a on je držao palicu velikih odluka. Garašaninova beleška "Moji spomeni" upečatljiva je slika podozrivosti prema Andrašijevim sunarodnicima: "Mađarska nikad neće biti iskren sajuznik Srbije. Ma kakva obećanja ona Srbiji činila i ma kakve joj sjajne izglede pred oči stavljala, svemu tome ne treba nikad verovati".

Srbija je, od Salcburga pa do Ivanke, bila karta u rukama evropskih vladalaca koji su njome trgovali prema ličnim interesima. Knez nije mogao da uspostavi državnički balans pošto ga je mučilo pitanje ženidbe. Čak je spretni luteran dr Pacek napisao jedan memoar, u koji je uneo "i svoju mržnju prema Juliji, koja nije bila mala, i svoju predanost Anki, koja je išla vrlo daleko". A pastirski smirenim tonom, i razložnošću crkvenog poglavara, mitropolit Mihailo je uzalud uveravao knjaza da ženidbom s Katarinom "oduzima sebi svu moralnu snagu" i da time u njegovu kuću "dolazi opaka moralna bolest". Ni pozivanje na narodne svetinje nije knjaza osvestilo. Mihailo se nije obazirao ni na crnilo rodoskrvnuća, ni na kanone svete majke crkve.

Tada Garašanin, dok se Srbija nalazi pred vratima rata, odlučuje da postavi pitanje naslednika prestola, jer je država "bez praktično osigurane dinastije".

Knez ljutito otpušta Garašanina, preseca najjači stub nosač državne politike. No nije očekivao da će se Rusija toliko žestiti zbog tog njegovog poteza. No, Rusi nisu toliko žalili Garašanina koliko im je smetao nespremni Blaznavac. Grofu Štakelbergu morao je Mihailo bez uvijanja reći da je taj isti Garašanin, bio i pod knezom Karađorđevićem, ali da ondašnja vojna sprema nije zadavala strah Turskoj.

"Ja sam njima pokazao put kojim treba ići", uporno je ponavljao knez. Rusija je potom više no gnevno povukla "štriklju preko Srbije", jer je izgubila jedan krak svoje uticajne politike na Balkanu. Privremeno je bio obustavljen zajam dat Srbiji za vojne pripreme. Ali nije dugo trajalo to "besnilo jakog prema slabom". Mihailovo udaljavanje od Rusije označilo je potpun slom Garašaninove koterije. Knezu je Anka sada bila jedina ispovedaonica, njegov ministarski savet u senci.

(Nastaviće se)