Poslednja kneževa šetnja

ANDRAŠIJEV miljenik Beni Kalaj stigao je u Beograd 19. aprila 1868, kad su se već raznosile "glasine o postojanju nekakve zavere". Bilo je primetno da "društvene zabave nema, a ako se organizuje, ne uspeva". U kafanama, malim seminarima demokratije, zloslutna tišina, "ne čuje se nikakav razgovor". Tu onespokojavajuću atmosferu, ministar Hristić tumači knjazu kao da je "sve u najboljem redu". A noću su gradom projahivale patrole na konjima, "što znači da je i policija nešto primetila".

Premda je na prvom koraku, prilikom uručenja akreditivnih pisama knjazu, pokazao primetnu zbunjenost, Kalaj je ubrzo izbio u prvi red salonskih gransenjera. Aristokratski ton uočio je i u knjaževom stilu. Kalaj je bio pravi mešetarski veštak u diplomatskoj odori. On pred Mihailom ne skriva svoj strah od panrusizma da bi saznao da li je knjaz potpuno raskinuo s Rusijom. Mihailo ne sluti taj mamac, on se ispoveda: "Istina da u Srbiji postoje simpatije prema Rusiji, ali zato nijedan Srbin ne želi rusku vladavinu".

Nevidljivi dah zavere stvorio je "jedno naročito stanje iščekivanja, nestrpljenja i strepnje". Zabeleženo je da se knez "nigde u društvu nije pojavljivao".

No, u "tiha mesta Košutnjaka" odlazili su knez, Katarina i Anka. Tu je Mihailo pozom mladića milovao pomamnu mladost Katarininu. A Anka je neposustalom energijom krvomutnice sračunato vodila kćer, da konačno postane kneginja srpska. Tri dana pre kobnog 29. maja, knez je verio Katarinu. Uzneseni Mihailo ne primećuje da su svuda odnosi "bili usiljeni, neprirodni". Srbija je bila utonula u ritam laži i zbrke.

Tog popodneva 29. maja 1868. nebo još nije najavljivalo dažd, dok su "dvorska kola sa četiri konja", koja je terao knez hitala ka Topčideru. Uz njega su bili samo ađutant, kapetan Svetozar Garašanin, i dvorski momak Mita Timarčević. Kod kapije košutnjačke čekale su ih gospa Tomanija, Anka i mlada Katarina.

Knez je zaželeo "da ode pešice preko brda do druge dosta udaljene česme". Za tu stazu gotovo niko nije znao, jer je bila skoro prosečena, i to po kneževom nalogu. Knez je išao napred sa Katarinom, za njima Anka, pa gospa Tomanija, koju je pod ruku vodio ađutant Garašanin. Momak Mita bio je na začelju. Nosio je ogrtače damama.

Usred šume, kad je knez štapićem nešto pokazivao ustreptaloj Katarini, "ugledaše oni tri čoveka gde stoje, dvojica s jedne, a treći s druge strane staze. Sva trojica poskidaše kape levom rukom, držeći desnu iza leđa". Knez je u jednom času prepoznao Lazara Marića, bivšeg predsednika smederevskog suda, koji je zbog ubistva žene izdržavao robiju u Topčideru. U trenu je Mihailo posumnjao. Stao je, kažu, za trenutak, kao da se hteo vratiti, ali valjda nije hteo da se pokaže strašljiv, pa je odmah rekao, napred".

Čim je knez promakao "odmah na prvom koraku opali na nj prvo Kosta Radovanović, a za njim Marić i Rogić, koji jedared, a koji i dvared". Poklecnuvši na kolena, Mihailo u ropcu uzviknu: "Nemojte ljudi!" Kosta "sapundžija", "hijena u ljudskom obliku" udari velikim nožem knjaza po glavi i "on se prevrte na leđa i ne mače se više". U ubilačkom besu, svedoči hroničar, "nastade seča po licu, po glavi, po rukama već mrtvog kneza".

Anka je "kao lavica kidisala na Marića i Kostu". Ona u rvanju očupa Mariću punu šaku kose. U tom gušanju, jedan Marićev hitac smrtonosno pogodi ovu ženu neutoljive ambicije. U tom krvavom metežu Katarina "naže bežati niz brdo i dobi kuršum u pleća". A Garašaninov sin, koji priteče u pomoć knezu sa isukanom sabljom, bio je ranjen u ruku, "te se sruši na zemlju".

Loša procena kneževe bezbednosti srušila se tog časa, kao avet na Srbiju, i taj zao duh vitla njome više od 140 godina. Knez je bio "varvarski iskasapljen".

Kada je postavljen na katafalk, Mihailo je bio mučenik jedne ideje, sin Velikog Miloša. Srbija se pretvorila u crni plašt. Hroničar opisuje tužan momenat kad je prišla jedna sitna žena, sva u crnini, koja "jecajući kleče pored sanduka kneževa". Bila je to kneginja Julija, "koja na glas o smrti njegovoj pohita u Beograd da ga do groba isprati".

Kad je kovčeg, gde se kroz "zaklopac lepo vidi knjaževo lice", bio spušten u kriptu Saborne crkve, okončana je Mihailova epoha u Srbiji. Bio je ponedeljak, 3. jun 1868. Svi su se već okrenuli novom knezu, još dečaku, koga je iz Pariza dovodio Jovan Ristić. Samo je velika tuga svedočila o vladaocu, čiji je testament nepovratno izgoreo u dvorskoj furuni.

Pukovnik Žabarac je mrtvog kneza dvorskim kolima preneo u Beograd. Knez je namešten kao da sedi, zbog teskobe u kolima. Kod Akademije je Žabarac povikao kočijašu - "Boško, teraj svečanim galopom, jer knjaza voziš". Čuli su se povici zbunjene svetine - "Živeo knjaz!"

U Dvoru su kočije s mrtvim knezom dočekali dvoroupravitelj Anastas Jovanović i sekretar Dimitrije Joksić. Ministar Hristić mirno je potom naredio da se hapsi po spisku izvađenom iz džepa. Beograd je te večeri utonuo u korotnu tišinu, kojoj je gest italijanskog konzula Skovasa dao uzvišen ton. On je uskočio u kočije i "poljubio u čelo mrtvog kneza i brišući suze seo na donje sedište kraj oficira".

(Nastaviće se)