Čašica prepuna poroka

NAJDRAMATIČNIJI događaj u dva mandata bivšeg američkog predsednika Džordža V. Buša svakako je 11. septembar 2001. godine kada su teroristi Al kaide izvršili napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku i palatu Pentagona u Vašingtonu. O tom napadu na SAD, prvom posle Perl Harbura, svedoči Džordž Buš u memoarima „Trenuci odluke“, upravo štampanim u izdanju beogradske izdavačke kuće „Knjiga komerc“.

Najinteresantnije delove iz obimnog rukopisa, sa mnoštvom detalja iz bogatog života američkog predsednika, objavićemo u feljtonu koji počinjemo danas.

- BILO je to jednostavno pitanje. „Možeš li da se setiš poslednjeg dana kada nisi pio?“ Lora je pitala svojim pribranim, umirujućim glasom. Očekivala je odgovor. Moja žena je od one vrste osoba koje biraju trenutke. Ovo je bio jedan od njih.

„Naravno da mogu“, usledio je moj ozlojeđeni odgovor. Onda sam razmislio o prethodnoj sedmici. Popio sam nekoliko piva s momcima u ponedeljak uveče. U utorak sam sebi smešao omiljeno piće posle večere: B i B: „benediktin“ i brendi. Popio sam nekoliko burbona sa „seven-apom“ u sredu pošto sam smestio Barbaru i Dženu na spavanje. Četvrtak i petak su bile večeri za pijenje piva. U subotu, Lora i ja smo izašli sa prijateljima. Popio sam nekoliko martinija pre večere, piva uz večeru, i benediktina sa brendijem posle večere. O-o, prve nedelje sam omanuo.

Nastavio sam da pretresam po svom pamćenju tražeći jedan jedini dan bez pića tokom proteklih nekoliko nedelja; zatim tokom proteklog meseca; zatim i duže od toga. Nisam mogao da se setim nijednog. Piće mi je postalo navika.

Ja sam ličnost koja lako stiče naviku. Pušio sam cigarete nekih devet godina, počev od koledža. Prestao sam da pušim tako što sam šmrkao burmut. Prestao sam sa tim pomoću žvakanja listova duvana. Na kraju sam prešao na cigare.

Neko vreme sam pokušavao da racionalizujem svoju naviku da pijem. Nisam bio ni blizu težak pijanac kao neki koje sam poznavao u svom rodnom gradu Midlendu u Teksasu. Nisam pio tokom dana ni na poslu. Bio sam u dobroj formi i džogirao skoro svakog poslepodneva, još jedna navika.

Godine 1986, Lora i ja smo oboje napunili četrdeset godina. Kao i naši bliski prijatelji Don i Suzi Evans. Odlučili smo da održimo zajedničku proslavu u Broudmur odmaralištu u Kolorado Springsu.

Zvanična večera povodom godišnjice bila je u subotu uveče. Obilno smo obedovali, uz dosta flaša vina „silver ouk“ po ceni od šezdeset dolara. Bilo je mnogo zdravica - u naše zdravlje, za našu decu, za bebisiterke koje su nam pazile decu tamo kod kuće. Postajali smo sve glasniji, stalno iznova prepričavajući stare priče. U jednom trenutku Don i ja smo odlučili da smo toliko simpatični da treba da kao i obično zaredamo od stola do stola. Ostali smo do zatvaranja, platili ogroman kafanski račun i otišli na spavanje.

Probudio sam se sledećeg jutra sa gadnim mamurlukom. Kad sam krenuo na svoj svakodnevni džoging, nisam mogao da se setim većeg dela prethodne večeri. Otprilike na pola moje rute za trčanje, glava je počela da mi se izbistrava. Suprotstavljene struje u mom životu dospele su u žižu. Mesecima sam se molio da će mi Bog pokazati kako da bolje sledim njegovu volju. To što sam čitao Bibliju razjasnilo je prirodu iskušenja i činjenicu da ljubav prema zemaljskim zadovoljstvima može da zameni ljubav Božiju. Moj problem nije bilo samo piće, bila je to sebičnost.

Previše sam voleo Loru i devojčice da bih dopustio da se to događa. Vera mi je pokazala izlaz iz ovoga. Znao sam da mogu računati na milost Božiju da mi pomogne da se promenim. To neće biti lako, ali kad sam završio sa trčanjem, doneo sam odluku: završio sam sa pićem.

Kad sam se vratio u hotelsku sobu, rekao sam Lori da nikada više neću popiti nijedno piće. Pogledala me kao da sam još omamljen alkoholnim isparenjima. Zatim je rekla: „To je odlično, Džordže“.

Znao sam šta je mislila. Već sam govorio o prekidanju, a ništa nije ispalo iz toga. Ono što nije znala je da sam se ovoga puta promenio iznutra.

Trebalo je otprilike pet dana da se svežina odluke istroši. Kako je moje sećanje na mamurluk bledelo, iskušenje da pijem postajalo je snažno. Telo mi je čeznulo za alkoholom. Molio sam se za snagu da se izborim sa svojim željama. Trčao sam žešće i duže što je bio način da se disciplinujem. Takođe sam jeo mnogo čokolade. Telo mi je vapilo za šećerom.

Lora me i te kako podržavala. Osećala je da ću zaista da prestanem. Kad god bih počeo sa tom temom, podsticala me da izdržim. Ponekad sam govorio o piću samo da bih čuo njene ohrabrujuće reči. Što je više vremena prolazilo, nepijenje je postalo navika svoje vrste - navika koju mi je bilo drago da zadržim.

Prekidanje sa pićem bilo je jedna od najtežih odluka koje sam ikada doneo. A ipak bez iskustva mojih dotadašnjih četrdeset godina života, prekidanje s pićem ne bi bilo moguće. Veliki deo moje ličnosti, veliki deo mojih ubeđenja, uobličili su se tokom te prve četiri decenije. Moje putovanje sadržalo je izazove, napore i greške. Ono je svedočanstvo o snazi ljubavi, moći vere i činjenici da se ljudi mogu promeniti.

(Nastaviće se)