Suze mojih roditelja

JA sam najstariji sin Džordža i Barbare Buš. Moj otac je nosio uniformu u Drugom svetskom ratu, oženio se svojom dragom čim se vratio kući i ubrzo zasnovao porodicu. Ta priča je bila uobičajena kod mnogih mladih parova iz te generacije. Ipak, uvek postoji nešto izuzetno u vezi sa Džordžom H. V. Bušom.

Kada je napadnut Perl Harbor, tata je bio pri kraju srednje škole. Bio je primljen na Jejl. Umesto da ode tamo, prijavio se u mornaricu i postao je najmlađi pilot koji je stekao dozvolu za letenje. Pre nego što se otisnuo na Pacifik, zaljubio se u prelepu devojku po imenu Barbara Pirs. Odmah je rekao prijateljima da će se oženiti njom. Kao podsetnik, ispisao je njeno ime na bok svog aviona.

Jednog jutra u septembru 1944. godine, tata je leteo u misiji iznad Čiči-Džime, ostrva koje su okupirali Japanci. Njegov avion bombarder „avendžer“ bio je pogođen neprijateljskom vatrom, ali je nastavio da se kreće - obrušavajući se brzinom od preko trista kilometara na sat - dok nije bacio bombe i pogodio svoj cilj. On je viknuo svojim drugovima u avionu da iskoče napolje, a onda je to uradio i sam. Plivao je u južnom Pacifiku do svog sedišta iz aviona, koje mu je poslužilo kao mali gumeni splav.

Kad je tatu spasla podmornica, rekli su mu da može da ide kući. Umesto toga se ponovo pridružio svojoj jedinici. Njegova služba je završena neposredno pred Božić, a 6. januara 1945. oženio se mojom majkom u crkvi, u koju je išla njena porodica u Raju, u državi Njujork.

Posle rata, majka i otac su se preselili u Nju Hejven da bi on mogao da pohađa Jejl. On je bio dobar sportista - prvi igrač na bazi i kapiten bejzbol tima. Majka je dolazila skoro na svaku utakmicu, čak i u proleće 1946, kada je bila trudna i nosila me u stomaku.

Tata se isticao u svom razredu, diplomirao je kao član grupe Fi beta kapa za samo dve i po godine. Prisustvovao sam njegovoj dodeli diplome u majčinom naručju, dremajući većim delom ceremonije. To neće biti poslednji put da spavam na času na Jejlu.

Godinama kasnije, milioni Amerikanaca će saznati očevu priču. Ali ja sam je od početka znao svojim srcem. Jedna od prvih uspomena mi je kako sedim na podu s majkom i listam albume sa slikama. Moj omiljeni deo u albumu bio je komadić gume sa improvizovanog splava koji je tati spasao život na Pacifiku. Gnjavio sam ga da mi priča priče iz rata. Nije hteo da se hvališe. Ali majka je htela. Obožavala ga je, a i ja sam. Kako sam odrastao, bilo je i drugih na koje sam se ugledao. Ali istina je da nikada nisam morao da tražim uzor. Bio sam sin Džordža Buša.

Kada je tata diplomirao 1948, većina ljudi je pretpostavila da će se zaputiti na Volstrit. Uostalom, njegov otac je bio suvlasnik uspešne investitorske kuće. Ali tata je hteo da uspe sam. Zato su on i majka ubacili stvari u svoj crveni studbejker i krenuli na zapad.

Prvu godinu smo proveli u radničkom gradu Odesi, gde je bilo samo nekoliko popločanih ulica i gde su bile česte peščane oluje. Živeli smo u malom stanu i delili kupatilo sa - zavisi koga biste o tome pitali - jednom ili dve prostitutke. Tatin posao je bio najnižeg reda, u jednoj naftnoj kompaniji. Njegove dužnosti su uključivale čišćenje magacina i bojadisanje pumpi za izvlačenje nafte.

Vratili smo se u zapadni Teksas 1950. godine. Doselili smo se u Midlend, mesto koje mi izlazi pred oči kad pomislim na odrastanje. Nije postojalo drveće koje je prirodno raslo na ovom mestu. Zemljište je bilo ravno, suvo i prašnjavo. Ispod njega je ležalo more nafte. Midlend je bio glavni grad Permijskog basena, koji je učestvovao sa otprilike dvadeset posto u američkoj proizvodnji nafte pedesetih godina dvadesetog veka. U gradu je postojalo žestoko nadmetanje, pogotovo u poslu sa naftom. Ali takođe je postojao i osećaj zajedništva.

Moji prijatelji i ja igrali bismo bejzbol satima, bacajući jedan drugom loptu i udarajući je palicom dok me majka ne bi pozvala da idem na večeru. Bio sam oduševljen kada bi tata izašao napolje da igra bejzbol. Bio je čuven po hvatanju lopti koje su mu preletele iza leđa, a tu veštinu je naučio na koledžu. Moji prijatelji i ja smo pokušavali da ga oponašamo. Završavalo bi se tako što bismo zadobili modrice na ramenima.

Usred tog srećnog života pojavio se oštar ujed tuge. U proleće 1953, mojoj trogodišnjoj sestri Robin je dijagnostikovana leukemija, vrsta raka koja je u to vreme bio doslovno neizlečiv.

Majka je provela mesece sedeći pored kreveta u kom je ležala Robin. Roditelji nisu znali kako da mi kažu da mi sestra umire. Samo su rekli da je bolesna i da su je odveli tamo na istok. Jednog dana je moj učitelj u osnovnoj školi Sem Hjuston u Midlendu tražio od mene i jednog druga iz razreda da ponesemo gramofon u drugo krilo školske zgrade. Dok smo teglili glomazni aparat, zaprepastio sam se kad sam video majku i oca kako se dovoze u našem porodičnom oldsmobilu boje graška. Mogao sam da se zakunem da sam video plave uvojke svoje sestre na prozoru kola. Pojurio sam do kola. Majka me čvrsto zagrlila. Pogledao sam na zadnje sedište. Robin nije bila tu. Majka je šapnula: „Umrla je.“ Za vreme kratke vožnje do kuće, video sam svoje roditelje kako plaču prvi put u životu.

(Nastaviće se)