Zanemeo pred užasom

U ČETVRTAK, 11. septembra 2001. godine, probudio sam se pre svitanja u mom apartmanu na Koloni Biču, teniskom odmaralištu u blizini Sarasote na Floridi. Započeo sam jutro čitanjem Biblije a zatim sišao sa sprata da odem na trčanje. Bilo je potpuno mračno kada sam počeo da trčim oko terena za golf. Agenti tajne službe su se navikli na moje vežbanje; meštani su sigurno smatrali ovo trčanje po mraku pomalo čudnim.

Kad sam se vratio u hotel, na brzinu sam se istuširao, pojeo lagan doručak i prelistao jutarnju štampu. Najzanimljivija priča je bila da se Majkl Džordan vraća iz penzije u NBA. Drugi članci su se usmeravali na preliminarne izbore za gradonačelnika Njujorka i sumnju o pojavi slučajeva bolesti ludih krava u Japanu.

Oko osam sati ujutru, saslušao sam predsednički kratki izveštaj. Taj izveštaj, u kom se spajaju strogo poverljivi obaveštajni podaci sa dubokim geopolitičkim analizama, bio je za mene jedan od najzanimljivijh delova dana. Izveštaj za 11. septembar, koji mi je podneo oštroumni analitičar iz CIA, po imenu Majk Morel, odnosio se na Rusiju, Kinu i palestinsku pobunu na Zapadnoj obali i u pojasu Gaze.

Uskoro posle izveštaja, krenuli smo u posetu osnovnoj školi "Ema E. Buker" da naglasimo važnost reforme obrazovanja.

Tokom kratkog hoda od povorke automobila do učionice, Karl Rouv je pomenuo da je avion udario u Svetski trgovinski centar. To je zvučalo čudno. Predočio sam sebi beznadežno zalutali mali avion sa propelerom. Onda je nazvala Koni (Kondoliza Rajs). Govorio sam sa njom preko sigurne telefonske linije iz učionice koja je bila pretvorena u privremeni komunikacioni centar za osoblje Bele kuće. Rekla mi je da avion koji je upravo udario u kulu Trgovinskog centra nije laka letelica. To je bio putnički mlazni avion.

Bio sam zapanjen. Tim avionom mora da je upravljao najgori pilot na svetu. Kako je uopšte mogao da naleti na neboder po vedrom danu? Možda je imao srčani napad. Rekao sam Kondi da rukovodi i da prati situaciju i tražio svog direktora za komunikacije, Dena Bartleta, da pripremi objavu u kojoj obećavamo punu podršku saveznim službama za hitne situacije.

Susreo sam se sa direktorkom škole, prijatnom ženom, po imenu Gven Rajdžel. Ona me predstavila učiteljici Sandri Kej Denijels i drugom razredu, kom je predavala. Gospođica Denijels je održala vežbu čitanja za ceo razred. Posle nekoliko minuta, rekla je učenicima da uzmu svoje udžbenike. Osetio sam da neko stoji iza mene. Endi Kard je približio glavu pored moje i šapnuo mi na uho.

"Drugi avion je udario u drugu kulu", izgovarao je svaku reč promišljeno, svojim masačusetskim naglaskom. "Amerika je napadnuta".

Moja prva reakcija je bio gnev. Neko se usudio da napadne Ameriku. Platiće za to. Onda sam pogledao lica dece ispred sebe. Razmislio sam o kontrastu između brutalnosti napadača i nevinosti ove dece. Milioni ovakve dece uskoro će računati na mene da ih zaštitim. Bio sam odlučan da ih ne izneverim.

Video sam novinare u zadnjem delu prostorije, kako dobijaju obaveštenja preko svojih mobilnih telefona i pejdžera. Proradio mi je instinkt. Znao sam da će moja reakcija biti snimljena i emitovana širom sveta. Nacija će biti u šoku; predsednik to ne sme da bude. Ako budem burno i naglo reagovao, to će preplašiti decu i celom zemljom proširiti talase panike.

Čas čitanja se nastavio, ali moj um je već bio daleko izvan učionice. Ko je mogao to da uradi? Kolika je šteta? Šta vlada treba da uradi?

Nekih sedam minuta pošto je Endi ušao u učionicu, vratio sam se u sobu za komunikacije, u kojoj je neko pregledao televizijske kanale. Užasnuto sam gledao usporeni snimak drugog aviona kako udara južnu kulu. Ogromna vatrena kugla i naglo širenje dima bili su gori nego što sam zamišljao. Zemlja će biti uzdrmana, i morao sam odmah da se pojavim na televiziji. Hitro sam rukom ispisao svoju izjavu. Hteo sam da uverim američki narod da vlada ima odgovor i da ćemo počinioce izvesti pred lice pravde. Onda sam poželeo da se vratim u Vašington što je pre moguće.

"Dame i gospodo, ovo je težak trenutak za Ameriku", počeo sam, "... dva aviona su udarila u Svetski trgovinski centar u očiglednom terorističkom napadu na našu zemlju". Začuo se glasan uzdah publike sastavljene od roditelja i meštana, koji su očekivali govor na temu obrazovanja. "Terorizam usmeren protiv naše nacije neće uspeti", rekao sam. Završio sam tražeći minut ćutanja za žrtve napada.

Kasnije sam saznao da su moje reči ponovile tatino obećanje da "agresija neće proći" pošto je Sadam Husein izvršio invaziju na Kuvajt. Ovo ponavljanje nije bilo namerno. U svojim zabeleškama zapisao sam: "Terorizam protiv Amerike neće uspeti". Tatine reči su sigurno bile pohranjene u mojoj podsvesti, čekajući trenutak krize da izbiju na površinu.

Tajna služba je htela da me odvede do predsedničkog aviona, i to što pre. Kad je povorka vozila jurnula niz floridski autoput 41, pozvao sam Kondi sa sigurne telefonske linije u limuzini. Rekla mi je da se dogodio i treći udar aviona, ovog puta u Pentagon. Zavalio sam se na sedištu pokušavajući da prihvatim njene reči. Misli su mi se izbistrile: prvi avionski udar mogao je da bude nesrećan slučaj. Drugi je definitivno značio napad. Treći je bio objava rata.

Krv mi je ključala. Pronaći ćemo ko je ovo uradio, i pokazati mu njegovo.

(Nastavlja se)