Naređenja stižu s neba

PRELAZAK u ratno stanje bio je vidljiv na aerodromu. Agenti sa jurišnim puškama okružili su predsednički avion. Dve stjuardese stajale su na vrhu stepenica. Njihova lica odavale su njihov strah i tugu. Znao sam da će se milioni Amerikanaca osećati na isti način. Zagrlio sam stjuardese i rekao im da će sve biti u redu.

Ušao sam u predsedničku kabinu i zatražio da me ne uznemiravaju. Pomislio sam na strah koji je sigurno obuzeo putnike u onim avionima i bol koji će osećati porodice poginulih. Toliko mnogo ljudi je izgubilo svoje voljene bez ikakvog upozorenja. Molio sam se da Bog uteši one koji pate i provede zemlju kroz ovo iskušenje. Pomislio sam na stihove iz jedne od mojih omiljenih verskih himni: "Bože milostivi i Bože slavni. Podari nam mudrost, podari nam hrabrost, da se suočimo sa ovim časom".

Iako su moja osećanja mogla da budu slična osećanjima većine Amerikanaca, moje dužnosti nisu bile iste. Kasnije će biti vremena za tugovanje. Biće mogućnosti da se traži pravda. Ali prvo moram da se pobrinem za rešavanje krize. Pretrpeli smo najrazorniji iznenadni napad od Perl Harbora. Neprijatelj je napao našu prestonicu prvi put od rata 1812. godine. Za jedno jutro, svrha mog predsednikovanja postala je jasna: zaštititi naš narod i odbraniti našu slobodu koja je napadnuta.

Nazvao sam Dika Čejnija dok se predsednički avion munjevito uspinjao na visinu od četrnaest kilometara, dosta iznad uobičajene visine leta. Njega su odveli u podzemni predsednički operativni centar za vanredne situacije (PEOC) kada je tajna služba pomislila da je neki avion možda upućen i na Belu kuću. Rekao sam mu da ću odluke donositi iz vazduha i računam na njega da ih sprovodi na zemlji.

Dve velike odluke su došle brzo. Vojska je odaslala borbene vazdušne patrole - timove borbenih aviona ovlašćenih da presretnu avione koji ne odgovore na njihove pozive - iznad Vašingtona i Njujorka. Za presretanje u vazduhu sam bio obučen kao pilot F-102 u teksaškoj vazduhoplovnoj nacionalnoj gardi pre trideset godina. U to vreme, pretpostavljali smo da će meta biti sovjetski bombarder. Sada će to biti putnički avion pun nedužnih ljudi.

Morali smo da razjasnimo pravila našeg delovanja. Rekao sam Diku da naši piloti treba da kontaktiraju sa sumnjivim avionima i pokušaju da ih mirno prizemlje. Ako to ne uspe, imali su moje ovlašćenje da ih obore. Oteti avioni su bili ratno oružje. Uprkos bolnoj ceni, obaranje jednog od njih moglo je da spase nebrojene živote na tlu. Upravo sam doneo svoju prvu odluku kao ratni vrhovni komandant.

Dik je nazvao nekoliko minuta kasnije. Kondi, Džoš Bolten i stariji članovi nacionalnog tima za bezbednost pridružili su mu se u PEOC-u. Dobili su obaveštenje da se jedan avion koji ne odgovara na pozive uputio ka Vašingtonu. Dik je tražio da potvrdi naređenje za obaranje koje sam izdao. Uradio sam to. Pomislio sam na one dane iz prošlosti koje sam proveo kao pilot. "Ne mogu da zamislim kako bi to bilo primiti ovakvo naređenje", rekao sam Endiju Kardu. Naravno da sam se nadao da niko neće morati da je izvrši.

Druga odluka je bila gde sleteti predsedničkim avionom. Imao sam snažan osećaj da treba da se vratimo u Vašington. Hteo sam da budem u Beloj kući i predvodim odgovor na napade. Naciju bi ohrabrilo da vidi predsednika u prestonici koja je upravo bila napadnuta.

Nedugo pošto smo poleteli iz Sarasote, Endi i Edi Marinzel, žilavi i atletski građeni agent tajne službe iz Pitsburga koji je vodio računa o meni 11. septembra, počeli su da me odgovaraju od te zamisli. Rekli su da je situacija u Vašingtonu previše neizvesna, a opasnost od napada previsoka. Savezna uprava za letenje je smatrala da je oteto šest aviona, što je značilo da još tri mogu biti negde u vazduhu. Rekao sam im da neću dopustiti teroristima da me uplaše i oteraju. "Ja sam predsednik", rekao sam odlučno. "A mi idemo u Vašington".

Oni su se držali svog stava. Mrzeo sam pomisao na to da su me teroristi naterali u beg. Ali koliko god sam želeo da se vratim, shvatio sam da je deo moje odgovornosti bio da obezbedim kontinuitet vladavine. Bila bi to ogromna propagandna pobeda za neprijatelje ako bi oborili predsednika. Vojni savetnik i agenti tajne službe preporučili su da okrenemo avion ka bazi vazdušnih snaga Barksdejl u Lujzijani, gde smo mogli da dopunimo gorivo. Popustio sam. Nekoliko minuta kasnije, osetio sam kako je predsednički avion naglo skrenuo na zapad.

Jedna od mojih najvećih frustracija 11. septembra bila je grozna komunikaciona tehnika u predsedničkom avionu. U njemu nije bilo satelitske televizije. Zavisili smo od onoga što smo mogli čuti sa lokalnih stanica. Posle nekoliko minuta emitovanja programa određene stanice, ekran bi se zatamnio.

Uspeo sam da vidim dovoljno kratkih isečaka da bih razumeo užas onoga što je američki narod gledao. Ljudi dovedeni u klopku skakali su u smrt sa gornjih spratova kula Svetskog trgovinskog centra. Drugi su visili sa prozora, u nadi da će biti spaseni. Osećao sam njihovu agoniju i očajanje. Bio sam na najmoćnijem položaju na svetu, a ipak sam se osećao nemoćnim da im pomognem.

U jednom trenutku, televizijski signal se održao dovoljno dugo da bih video južnu kulu Svetskog trgovinskog centra kako se ruši. Severna kula je pala manje od pola sata kasnije. Održavao sam nadu da su očajni ljudi zarobljeni na gornjim spratovima imali vremena da pobegnu. Sada više nije bilo šanse.

(Nastaviće se)