Pakao ispod košmara

NACIONALNA katedrala je zadivljujuća građevina, sa stropom visokim preko trideset metara, elegantnim potpornim stubovima i prozorima od svetlucavog bojenog stakla. Četrnaestog septembra, klupe u sali su bile popunjene do poslednjeg mesta. Bivši predsednici Ford, Karter, Buš i Klinton bili su prisutni sa svojim suprugama. Kao i skoro svi članovi Kongresa, čitav kabinet, šefovi osoblja, sudije Vrhovnog suda, diplomatski kor i porodice poginulih. Tu nije bio Dik Čejni, koji je u Kemp Dejvidu preuzeo upravu, što je predstavljalo podsetnik da opasnost nije prošla.

Među govornicima su bili verski poglavari mnogih konfesija: imam Muzamil Sajdiki iz Islamskog udruženja Severne Amerike, rabin Džošua Herman, Bili Grejem, kardinal Teodor MekKarik i Kirbidžon Koldvel. Pred kraj službe, došao je red na mene. Dok sam se peo stepenicama do predikaonice, šaputao sam molitvu: „Gospode, nek tvoja svetlost sine kroz mene“.

Govor u katedrali je bio najvažniji govor u ranim danima mog predsednikovanja. Rekao sam ljudima koji su mi pisali govore - Majku Džersonu, Džonu MekKonelu i Metjuu Skaliju - da želim da iskažem tri glavne stvari: da ožalim poginule, podsetim ljude da postoji milosrdni Bog, i jasno iskažem kako će oni koji su napali našu zemlju biti izvedeni pred lice pravde.

„Ovde smo ispunjeni bolom“, počeo sam ja. „Mnogi ljudi su pretpreli ogroman gubitak, i danas izražavamo tugu naše nacije. Izašli smo pred Gospoda da se molimo za nestale i mrtve, i za one koji ih vole... Deci i roditeljima, supružnicima, porodicama i prijateljima nastradalih, izražavamo najdublje žaljenje cele zemlje. A ja vas uveravam, niste sami“...

Let na sever je protekao mirno. Tražio sam od Kirbidžona Koldvela da krene na put sa mnom. Video sam snimak Njujorka na televiziji, i znao sam da je razaranje bilo strašno. Bilo je utešno imati prijatelja i čoveka vere pored sebe.

Pogled iz vazduha nije mogao da se poredi sa onim što sam video na zemlji. Džordž, Rudi i ja smo ušli u kombi. Upravo smo krenuli na vožnju prema mestu katastrofe kada mi je nešto pored puta privuklo pogled. Izgledalo je kao neka siva gomila. Ponovo sam pogledao. Bila je to grupa dobrovoljaca prekrivena pepelom od glave do pete.

Tražio sam od vozača da stane. Prišao sam, počeo da se rukujem i zahvalio tim ljudima za sve što su uradili. Radili su bez prestanka. Nekolicini su se niz lice slivale suze, prosecajući putanju kroz garež poput potočića u pustinji.

Dok smo prilazili „nultom zemljištu“, osetio sam kao da ulazim u košmar. Šljapkali smo kroz blato nastalo od jutarnje kiše i vode korišćene za gašenje požara. Lokalni zvaničnici su međusobno razgovarali. „Ovde je nekada bio štab... ovde se jedinica pregrupisala“. Pokušavao sam da slušam, ali um mi se stalno vraćao na razaranje, i na one koji su naredili ove napade. Udarili su nas čak i jače nego što sam bio shvatio.

Hodali smo nekoliko minuta kad su nas Džordž i Rudi poveli u jamu gde su spasioci prekopavali ruševine u potrazi za preživelima. Ako je ostali deo poprišta bio košmar, ovo je bio čisti pakao.

Kada su me radnici videli, poređali su se u vrstu. Rukovao sam se sa svima. Lica i odeća radnika su bili prljavi. Oči su im bile podlivene krvlju. Glasovi su im promukli.

Posle nekoliko minuta, raspoloženje je počelo da se menja. Jedan vatrogasac prekriven čađu rekao mi je da je mnogo ljudi iz njegove stanice poginulo. Pokušao sam da ga utešim, ali to nije bilo ono što je tražio. Pogledao me je pravo u oči i rekao: „Džordže, nađi kopilad koja su ovo uradila i pobij ih“. Ne dešava se često da ljudi oslovljavaju predsednika po imenu. Ali meni je to bilo u redu. Ovo je bilo između nas.

Endi Kard je pitao da li hoću da kažem nešto prisutnima. Zaključio sam da treba to da uradim. Endi mi je pokazao na gomilu metala. Pogledao sam agenta tajne službe Karla Traskota, koji je klimnuo glavom da potvrdi da je bezbedno popeti se na nju. Jedan stariji vatrogasac je stajao na vrhu gomile. Pružio sam ruku i on me povukao ka sebi. Zvao se Bob Bekvit.

Nina Bišop, član tima prethodnice tajne službe, donela je megafon. Mogli su da me vide na vrhu gomile, za koju sam posle saznao da je bila uništeni vatrogasni kamion. Prvo sam hteo da utešim ljude. Rekao sam im da se Amerika spustila na kolena da se pomoli za stradale, spasioce i njihove porodice.

Ljudi su vikali: „Ne možemo da te čujemo“. Uzvratio sam povikom: „Ja mogu da čujem vas!“ To je izazvalo klicanje. Nadao sam se da ću podstaknuti radnike i izraziti odlučnost naše zemlje. Iznenada sam znao i kako. „Mogu da vas čujem. Ostatak sveta vas takođe čuje“, rekao sam izazivajući još glasnije klicanje. „A ljudi koji su srušili ove zgrade će uskoro čuti sve nas!“

(Kraj)