Poslednji dan u zavičaju

CEO svet je verovao da beži ka jugu, i da se u pesku, sa kojim kao da se srodio, krije od nebeske sile, koja se nadvila nad njegovom zemljom. Pisalo se da u „mercedesovom“ džipu, nevidljivom za radare, krstari ogromnim prostranstvima, u savezništvu sa narodima i plemenima, nekadašnjim štićenicima u borbi protiv vladara, domaćih i stranih, prkoseći svevidećim avionima NATO.

Mnogi su mislili da mu ne mogu stati na kraj, iako su srušili državu koju je decenijama podizao. Kao da se samo čekao dan kada će zapadni piloti otići na pauzu, vođeni zamorom materijala ili ratom protiv nekog drugog dalekog neprijatelja, pa da pukovnik Gadafi povrati izgubljena sela i gradove i ponovo na jarbole poveša zelene zastave revolucije. Nije tako bilo.

Pukovnik se, umesto na jug, sklonio kod svojih zemljaka i rođaka, nekoliko desetina kilometara daleko od Tripolija, u Sirt. To mesto na obali Sredozemnog mora bilo je selo kada se kraj njega rodio, 1942. godine. Od kako je, pre više od četiri decenije, Gadafi došao na vlast, Sirt je izrastao u reprezentativan grad, veći od Subotice, manji od Novog Sada, gde je ponosni vođa dovodio strane goste. Izabrao ga je za poslednju odstupnicu.

U goste pobednicima, u Tripoli, sredinom septembra došli su francuski predsednik Sarkozi i britanski premijer Kameron, dočekani kao heroji. Oni su poveli vazdušnu ofanzivu protiv pukovnikovih brigada, sprečivši ih, pola godine pre toga, da uguše otpor pobunjenika, koje su saterali u istočni ćošak libijskog tla oko Bengazija. Sada su Gadafijevi vojnici pretekli u samo tri grada. Jedan od njih, Saba, ubrzo je pao. Stezao se obruč oko Bani Valida i Sirta. Pukovnikov saveznik iz Nigera poručio je: „Nikada ga neće uhvatiti. U pustinji je njemu najbolje, šator je njegov hotel s pet zvezdica“. Mislio je na jug...

Sredinom oktobra, najveći deo Sirta već je bio pod kontrolom ustanika. Odolevao je jedino „kvart broj 2“. Baš tih dana, u Tripoliju su Gadafijeve pristalice prvi put od sloma izašle na ulice i istakle zelene zastave, umesto prevratničkih, retro, kraljevskih crno-crveno-zelenih. Zapucalo se po prestonici. U Sirtu je bio pakao. Otpor nekoliko stotina branilaca bio je ogorčen i pobunjenici su ne jednom morali da zaustave ofanzivu i da se povuku. Avioni NATO bili su od manje pomoći u uličnom ratovanju i njihova uloga uglavnom se svodila na izviđanje i osmatranje.

Ljutnja je prostrujala pobunjeničkim redovima, srdžba prema Gadafijevom Sirtu. Iz grada su civili bežali u kolonama, a čak i zapadni mediji morali su da prenesu da njima nije pravo zbog toga šta se dešavalo. „Živeli smo sjajno pod Gadafijem“, govorili su izgnanici. Ubrzo su, istim putevima, iz Sirta „izbegli“ njihovi televizori, njihove veš-mašine, nameštaj, servisi za ručavanje... Britanska televizija je javila da je pokućstvo „oteto civilima i Gadafijevim borcima“. Ljuti osvajači poharali su kuće, ali i aerodrom, sa kojeg su avionske stepenice, crveni tepih za doček visokih gostiju Sirta i ostalu opremu odvezli u revolucionarnu Misratu. Svako je iz ogoljenog grada uzimao i nosio na svoju stranu.

U Libiju je 18. oktobra došla američka državna sekretarka Hilari Klinton i insistirala da se razne naoružane grupe (čitaj: plemena) ujedine - ne bi li uhvatili Muamera Gadafija, „živog ili mrtvog“. Dva dana kasnije, čitajući pred TV kamerama sadržaj SMS poruke, uzdahnula je: „Uauuu...“ Gotovo je s davnašnjim neprijateljem. Ono što nije uspeo „nesalomivi“ Regan, goneći, kako je govorio, „besnog psa Bliskog istoka“, uradio je Obama uz pomoć saveznika.

Bilo je rano jutro 20. oktobra, pre jutarnje molitve. Pukovnik Gadafi je još jednom iznenadio pobunjeničke borce. Dugački konvoj kamioneta sa mitraljezima probio se iz opkoljenog Sirta. Nekoliko kilometara od grada, kraj zapadnog kružnog toka, sačekala ga je sudbina. Sa neba.

Tog 19. marta, dok su snage odane Gadafiju u obruču držale pobunjeničku prestonicu Bengazi, francuski lovci „rafal“ bili su prvi koji su uleteli nad libijsku teritoriju da bi preciznim bombama i raketama preokrenuli tok građanskog rata. Tačno sedam meseci i pola dana kasnije, francuski avion izručio je razorni tovar po koloni koja je izlazila iz Sirta - kako je saopštio NATO - zato što su mislili „da može da naudi civilima“.

Desetine kamioneta su uništene, a nešto ljudi iz konvoja uspelo je da pobegne, između drveća, do obližnjih odvodnih cevi ispunjenih otpadom. Posle pucnjave iz PVO topova i „kalašnjikova“, pobunjenici su primorali begunce na predaju i uskoro shvatili da je među njima najvredniji plen njihovog ustanka, pukovnik Muamer Gadafi, doskorašnji libijski vođa.

Zarobljenik „broj 1“ potom je imao tretman neprimeren divljoj zveri, a kamoli čoveku. Zahvaljujući naprednim funkcijama mobilnih telefona, ceo svet danas zna da je Gadafi uhvaćen živ, a da je iz pobunjeničkog džipa izašao mrtav, uz nove rane od vatrenog oružja. Šefovi onih koji su ga uhvatili, doduše, tvrde da je stradao u unakrsnoj vatri, usput. Ovoga puta, malo ko im veruje, ali oni su pobednici.

(Nastaviće se)