Kapetan nikad general

OGROMNA zemlja sa mnogo peska i malo ljudi na rubu najsiromašnijeg kontinenta morala je biti potpuna periferija svetskih zbivanja, sve dok joj utroba, sredinom prošlog veka, nije otkrila dragulj koji će njenim sinovima postati najveće bogatstvo, ali i njihova zla kob.

Tom zemljom bez duša dugo su, vekovima, carevali pirati. Otomansko carstvo nije imalo mnogo razloga da im se meša u posao. Sultan je postavljao pašu, kao vrhovnu vlast u provinciji Tripoli, a od njega su znatno jači bili janičari. Gusarenje je pravilo štetu moreplovcima u Sredozemlju, pa su evropske sile slale vojske u kaznene ekspedicije, bez želje da se tamo zadrže. Kako je slabila imperija, bio je sve mlitaviji i zagrljaj Carigrada.

Početkom 19. veka, na tle današnje Libije stigli su, kao niotkuda, neki potpuno moderni svetski "igrači" - Amerikanci. Pirati sa severa Afrike, iz Maroka, Tripolija i Tunisa, razvili su najjaču izvoznu privrednu granu njihovim begovima-zaštitnicima, jer su im se od pljačke brodova, prodaje njihovih posada u roblje i naplate otkupa, palate punile bisagama nabubrelim od zlata. Tako je 1795. godine Alžir isposlovao da mu Amerikanci plate milion dolara za oslobađanje 115 mornara, od kojih su neki bili zatočeni duže od decenije. Bila je to šestina ondašnjeg ukupnog budžeta SAD!

U Vašingtonu su, baš zbog ovoga, ubrzo osnovali Ministarstvo mornarice. Pošto su bili nova država, morali su da izgrade flotu. Kada je Tomas Džeferson postao predsednik 1801., paša iz Tripolija zatražio je povećanje "doprinosa" za slobodnu plovidbu američkih trgovačkih brodova, zahtevajući 225.000 dolara od nove administracije. Džeferson je odbio i paša je objavio rat. Kongres se nikada formalno nije izjasnio o ratu (odnekud nam deluje poznato), ali se ipak složio sa akcijom. Ključna je bila bitka kod Derne, 1805. godine, kada su osmorica američkih marinaca i 500 stranih plaćenika potukli Tripolitance.

Amerikanci su još jednom ratovali protiv berberskih država, 1815, i ponovo ih pobedili. Od tada više ne plaćaju ništa piratima sa Sredozemlja. Bile su to prve vojne intervencije SAD u Starom svetu - proći će čitav vek dok im to, konačno, ne pređe u naviku. Tada će oni, a ne gusari, postati oni koji "skidaju kajmak".

Italija je kasno izašla na svetsku pozornicu imperijalizma, zakasnila na mnoga "sečenja" kolonijalnog "kolača", i zato je radila po principu "daj šta daš". Tako je u vreme balkanskih ratova zauzela današnju Libiju, posle vojevanja s Turskom. Iako se libijski vođa Gadafi kasnije javno ljutio na Italijane, oni nisu baš po svemu bili tipični kolonijalisti tog vremena: mnogo su uzimali, ali su ponešto i ostavili narodu i zemlji. Recimo, nekoliko hiljada kilometara puteva i pruga, nova naselja, začetke industrije i moderne medicine. Možda najvažnije od svega - Italijani su prvi politički objedinili današnju Libiju, ujedinivši Tripolitaniju, Kirenaiku i Fezan, u vreme Benita Musolinija. Pred rat su, čak, Arapima dozvolili da budu - fašisti.

Ni sile Osovine nisu znale za tajnu tekućinu skrivenu u libijskoj zemlji, inače bi je, verovatno, bolje čuvali. Ovako, 1943. godine Nemce i Italijane su Anglosaksonci odatle proterali. Krajem 1951. Libija je proglasila nezavisnost. Šeik Idriz iz nomadskog naroda Senusi je proglašen za kralja. Čekale su ga muke kako da izgradi modernu državu sa narodom u kojem je pismen tek svaki peti, gde žive tri domaća pravnika i nijedan doktor, a svaki 20. stanovnik je, zbog neke boleštine, oslepeo.

Krajem pedesetih je, međutim, otkrivena - nafta. Strani koncesionari morali su polovinu profita da ostavljaju državi, u budžetu je odjednom bilo mnogo novca, ali je narod imao utisak da od njega korist ima uglavnom vladajuća elita. Nije bilo demokratije. Izraelsko-arapski odnosi dostizali su tačku ključanja...

Kraljevina Libija bila je blizak američki saveznik. SAD i Velika Britanija imali su u njoj svoje vojne baze. Sve se to ubrzo promenilo.

Vojnim pučem izvedenim dok je ostareli kralj Idriz bio na lečenju u Turskoj i spremao predaju trona nasledniku za sledeći dan, na vlast je 1. septembra 1969. godine došao kapetan Muamer el Gadafi. Kasnije je ceremonijalno unapređen u pukovnika. I dalje ne! Neponovljiv i nepopravljiv, nikada nije hteo da bude general - egalitarna crta uvek je krasila njegov javni politički opus, pa je bežao od najsjajnije uniforme. Ako zemljom vlada narod, govorio je, zašto bi on bio general?

Upravljanje državom preuzeo je kao 27-godišnjak, na čelu pobunjenih Slobodnih oficira. Tada je poručio: "Narode Libije, tvoje su oružane snage zbacile reakcionarni i korumpirani režim, čiji nas je smrad sve gušio. Od danas i ubuduće, Libija je slobodna samoupravna republika!"

Drugi vladar Libije rođen je 7. juna 1942. blizu grada Sirta u beduinskom plemenu Gadafa (otud njegovo prezime). U mladosti se "zagrejao" za panarapske ideje Gamala Abdela Nasera. U Tripoliju je kao odličan student završio pravo, a zatim i vojnu akademiju u Bengaziju. Vojno školovanje je nastavio u Grčkoj i u Velikoj Britaniji. U decenijama koje će uslediti, ostavio je otisak prsta i dao boju svetskoj politici, mnogo više nego što se moglo i u snu očekivati od čoveka iz malog naroda, dugo zarobljenog i izolovanog u beskraju pustinje i nekom svom vremenu.

(Nastaviće se)