Nafta najjače oružje

BILO je to vreme izdisaja kolonijalnog poretka, a pre rađanja globalizma i svevlašća mantri slobodnog tržišta i demokratije. U njemu je nezavisnost bila vrednost iznad svih. Oslobođenje od tuđinskih stega, od interesa stranih sila u domaćoj politici, postalo je zavet ogromnog dela čovečanstva koji se uspravljao. Samostalnost jednako napredak! Svet u kojem su najmoćniji suprotstavljeni, a u međuprostoru njihovih rovova, vođe od autoriteta, poput Tita, Nasera, Nehrua među nesvrstanima, ili De Gola na Zapadu, pokazuju nacijama put emancipacije. Vere u sopstvene snage. Put ekonomskog patriotizma. Zvezdu vodilju progresa, predugo rezervisanu za uzani ljudski pojas uz severni Atlantski okean. Svet želje za pravdom, često surove, onaj svet čiji je jedini autentični poslanik danas Fidel Kastro, a Ugo Čaves se sa zakašnjenjem pojavio na njegovim ruševinama, da ga oživi.

Muamer Gadafi bio je pravi revolucionar. Danas, iako koliko do juče među živima, prosto neverovatan lik, kao iz nekog stripa epske fantastike. Čovek šoumen i egzibicionista svetske politike, čiji je svršetak kraj rodnog Sirta, u naše doba proklamovanog humanizma bio onako grozan i tragičan.

Sve je u zemlji taj revolucionarni pukovnik želeo da menja. Poredak je zasnovao na spoju dva naizgled nepomirljiva principa: islamskog i socijalističkog. Sa primesama arapskog nacionalizma, a kasnije, panafrikanizma. U njegovom sistemu beduin ima pravo da se besplatno leči, da vodi mali biznis, dok krupne poslove pod "šapom" čuva država. Zemljom vlada islamski moral: alkohol je strogo zabranjen, ali se insistira na obrazovanju, sveopštem napretku stanovništva, uključujući i žene, čijem se ponižavanju u društvu Gadafi protivio do kraja.

U svemu je ovaj vođa morao da bude drukčiji od ostalih. Recimo, ime države koju je kreirao: Velika Socijalistička Narodna Libijska Arapska Džamahirija. Njene ambasade su Narodni biroi. Imao je "obične" funkcije, poput premijerske, da bi ih napustio i formalno ostao "Vodič Prvoseptembarske Velike Revolucije Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije", ili, skraćeno, "Brat vođa i vodič Revolucije".

Svoju političku filozofiju Muamer Gadafi je 1976. godine sistematizovao u čuvenoj "Zelenoj knjizi". To je, zapravo, zamena za ustav koji njegova Libija nije imala, kao ni političke partije, ni parlament. Knjiga odbacuje modernu liberalnu demokratiju i zagovara "direktnu demokratiju" (što nije uspelo još od Periklovog doba u staroj Grčkoj). Po njemu, i kapitalizam i socijalizam pokazali su se pogrešnim. Ova teorija oslanja se na islamsku svetu knjigu, Kuran, ali i na anarhiste, poput Bakunjina. Komuniste je umeo da nazove "bezbožnicima".

Pukovnik, u mladosti opčinjen Naserovim delom, žudeo je posle smrti legendarnog egipatskog predsednika da preuzme mesto ideološkog i svekolikog tribuna arapskog sveta. Bezuspešno. Vatreno je zagovarao arapsko ujedinjenje, pa je 1972. proglasio Federaciju Arapskih Republika - Libije, Egipta i Sirije - od čega na kraju nije bilo ništa. Dve godine kasnije, potpisao je sporazum s tuniskim vođom Habibom Burgibom o spajanju dve zemlje, koje su na kraju završile u zavadi.

I opet, u centru priče, taj pokretač modernih mašina, ali i ratova. Nafta. Ona je pukovniku Gadafiju omogućila da se "igra": poput Titove Jugoslavije, podržavao je oslobodilačke pokrete po svetu, ali je imao i "višak" para da ih finansira. Svako ko je tvrdio da se bori protiv zapadnog imperijalizma, imao je dobre šanse da crpi oružje i novac iz bogatih libijskih bušotina.

Palestinski teroristi ubili su 5. septemba 1972. na Olimpijadi u Minhenu 11 izraelskih sportista. Javnost zapadnih zemalja obeležila je Gadafijev režim kao glavnog finansijera pokreta "Crni septembar", počinioca masakra, pa su njihovi odnosi sa Libijom zahladneli. Palestinsko pitanje bilo je Gadafijeva glavna pozornica. Snažno je podržavao PLO, što ga je udaljilo od Egipta, pošto se Kairo pomirio s Izraelom. Dve zemlje su, čak, 1977. vodile kratak rat, u kojem je Libija izvukla deblji kraj. Tada se pukovnik "nagnuo" prema istočnom bloku.

Napetost između Libije i SAD kulminirala je u eri predsednika Ronalda Regana (1981-1989). Za njega, Libija je bila prvooptuženi pokrovitelj terorizma. U leto 1981. svet je pratio prvi okršaj Amerikanaca i Libijaca. Još 1973. Gadafi je proširio libijske teritorijalne vode u Zalivu Sidra, iscrtavši "liniju smrti". Amerikanci su odranije želeli da isteraju pravo na slobodnu plovidbu. SAD su avgusta 1981. poslale veliku flotu i ubrzo su dva libijska "suhoja" razneta u paramparčad. Amerika je 1982. godine zabranila uvoz libijske nafte.

Zaliv Sidra dugo je bio lep izgovor Reganu da drži nevoljenog pukovnika na nišanu. Amerikanci su 1986, posle eksplozije u diskoteci u Zapadnom Berlinu, kada su poginula dva njihova podoficira, bombardovali Tripoli i Bengazi. Među 60 žrtava navodno je bila i Gadafijeva usvojena ćerka Hana, mada neki osporavaju da je ta devojčica uopšte postojala. Vođa je preživeo, i šou je mogao da se nastavi. Gadafi je 1988. srušio kapiju zatvora u Tripoliju i pustio 400 zatvorenika, a potom uništio i liste za odstrel osumnjičenih disidenata. Iduće godine došao je u Beograd.

(Nastaviće se)