Titu veran do kraja

KADA su, u vreme ubrzanog "događanja" svih naroda i narodnosti Jugosloveni počeli da se odriču Tita, obratio im se pukovnik Gadafi, oštrim tonom i jasnim upozorenjem: ne okanete li se maršala, neću s vama ništa da imam!

Libijski vođa Muamer Gadafi zaista je, u osvit katastrofe devedesetih, javno, ultimativno tražio od Jugoslovena da ostanu verni Titu. Čime ga je Kumrovčanin zadužio? Sigurno ne novcem, jer je on tekao iz Libije za Jugoslaviju. Napisasmo li već da je to bilo doba - ličnosti, a Josipu Brozu, šta god o njemu mislili, svi priznaju da je bio svetska "faca". I za Gadafija isto važi, ma koliko bio veći ekscentrik. Rečnikom savremenih trendova, jugoslovenski predsednik je bio "mejnstrim", a libijski vođa - "alternativa".

Tito je rano poslao dobre signale Gadafiju: Jugoslavija je prva priznala novu vlast u Tripoliju 1969. godine. Vojnoekonomska saradnja dve zemlje počela je 1971. godine. Ukupno su Jugosloveni prodali Gadafiju oružja za 90 miliona dolara, a njegova avijacija bila je među retkim kupcima naših "galebova" i "jastrebova", od kojih su neki tokom građanskog rata završili kod pobunjenika.

Do pre nekoliko godina na Brionima su živele dve jednogrbe kamile, a doneo ih je još početkom sedamdesetih libijski vođa. Zagrebački "Globus" objavio je, iz državnih arhiva, detalje Gadafijeve posete ovim ostrvima u proleće 1977. godine. Ostareli Tito je priredio svečanu večeru, na kojoj su servirana najbolja domaća vina: Gadafi ih je rado probao, a najviše je nazdravljao uz belu malvaziju proizvedenu od grožđa iz Titovog vinograda na Vangi.

Tom prilikom, tvrde danas Hrvati, Gadafi nije spavao u šatoru, već mu je Tito na raspolaganje dao raskošnu vilu "Brijunku". Šator je ostavio za Beograd...

Na Deveti samit nesvrstanih zemalja, drugi i poslednji koji je održan u našoj prestonici, septembra 1989. godine, Muamer el Gadafi doveo je šest kamila, dva arapska ata i svoj šareni, arabeskni šator, koji mu je poslužio umesto hotelskog apartmana. Konje su pred početak Samita smestili u konjušnice milicijske stanice na Banovom brdu. Šator je razapet u dvorištu libijske rezidencije, na Dedinju. Tu se nesvrstani gost Beograda sastao s novinarima i najavio da će doći na konferenciju na belom konju - ako mu dozvoli saobraćajna milicija. Nisu mu dozvolili.

U Sava centar Gadafi je došao sa svojom velikom svitom. Obezbeđenje je pustilo malobrojne koji su imali propusnice, ostali su hteli da upadnu na silu, a pukovnikovim "amazonkama" obučenim u maskirne uniforme visili su pištolji sa pojasa. Nastalo je gušanje.

Na govornicu Samita pukovnik je izašao u nacionalnoj nošnji bele boje, ogrnut dugačkim belim plaštom preko oba ramena, s kožnim jelekom i crnim fesom na glavi. Do mikrofona ga je pratilo 11 telohranitelja - šest muškaraca u radničkim odelima i pet žena, od kojih dve nalik na komandose, sa crvenim beretkama. Obećao je da će govoriti kratko, i jeste - sat i po. Rekao je da mu je žao što su svi ovde - bez Tita.

Osnovna poruka: da se iz članstva Pokreta nesvrstanih isključe zemlje sa stranim vojnim bazama na njihovim teritorijama. Zatim, da se ukine pravo veta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Založio se i da Italija plati reparacije Libiji zbog žrtava i štete tokom okupacije, da Francuska obešteti Alžir, ali i SAD Japan - zbog štete počinjene u Drugom svetskom ratu. Poručio je da su bankarske kamate protiv Kurana.

"Svi Jevreji iz Izraela moraju što pre da se isele, inače im neizbežno preti uništenje", kazao je Gadafi, i predložio da Jevreji budu iseljeni u francuske oblasti Alzas i Lorenu, "jer je to ionako zemlja zbog koje je vođeno nekoliko ratova", ili, alternativno, u sovjetske baltičke republike, ili na Kavkaz...

Prestoničkom zoo-vrtu Gadafi je ostavio kamile, koje su dobile muslimanska imena. Na čuđenje dobrog dela sveta, Gadafi je ostao veran Beogradu i Srbiji i u teškim godinama koje će uslediti.

"U Bosni ne može postojati prevlast muslimana, niti će na tom tlu, dok je Srba i Hrvata, biti jedino muslimanska država", preneo je novembra 1992. reči libijskog pukovnika bilten "Forin riport". "Islam u Bosni nije kao onaj kod Arapa! Jedino moguće rešenje raspleta krize u BiH je da muslimani, Srbi i Hrvati žive zajedno, tačnije da ostanu u zajednici sa Srbijom".

Predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević odlikovao je Muamera el Gadafija za jačanje bilateralnih odnosa dve zemlje 26. oktobra ratne, 1999. godine. Gadafi je osudio NATO agresiju.

I posle petooktobarskog prevrata, Beograd i Tripoli ostali su bliski, a odnose su unapredili posle otvaranja Libije prema Zapadu 2004. Predsednik Boris Tadić predvodio je srpsku delegaciju na spektakularnoj proslavi 40. godišnjice Libijske revolucije, 1. septembra 2009. U Srbiji je, inkognito, te godine boravio najvažniji vođin sin, Sejf al Islam.

Gadafijeva vlast nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova.

(Nastaviće se)