Gresi nisu oprošteni

KRAJEM 1988. godine dogodila se tragedija koja je pukovnika Gadafija dodatno gurnula u međunarodnu ilegalu, a kasnije, paradoksalno, bila deo njegovog povratka na globalnu političku scenu. Avion "Pan-Ama", "boing 747", na letu London - Njujork, iznad Škotske je raznela bomba, pobivši svih 243 putnika i 16 članova posade, i još 11 stanovnika mesta Lokerbi. Ukupno 270 ugašenih života. Za zločin su optužena dvojica Libijaca. Gadafi je odbio da ih izruči, pa su njegovoj zemlji uvedene višegodišnje ekonomske i političke sankcije.

Novi milenijum stvorio je, međutim, i nekog novog Gadafija. Posle zbacivanja Sadama Huseina 2003, pukovnik objavljuje da je njegova zemlja razvijala oružje za masovno uništenje, da će međunarodnim inspektorima dozvoliti da dođu, da sve to vide, kako bi bilo uništeno. Avgusta iste godine, Libija je pristala da isplati odštetu od ukupno 2,7 milijardi dolara porodicama žrtava iz Lokerbija - po deset miliona dolara svakoj.

VeĆ u martu, Gadafiju je u goste stigao britanski premijer Toni Bler, kao prvi zapadni lider koji je posetio Libiju. Podsećanja radi, Gadafi je Blerovu "koleginicu", premijerku Margaret Tačer, svojevremeno nazivao "ubicom i prostitutkom koja se prodala Reganu". Te 2006. godine, republikanca Regana više nije bilo među živima, a Gadafi je s njegovim partijskim kolegom Bušom mlađim razgovarao telefonom, uspostavivši prvi direktan kontakt s jednim američkim liderom.

Ambasador SAD vratio se u Tripoli 2008, posle 36 godina, a prethodno je Libiju Vašington izbrisao sa liste zemalja koje podržavaju terorizam. U Bengaziju su se avgusta 2008. sporazumeli Libija i Italija: premijer Berluskoni najavio je da će Rim isplatiti Tripoliju pet milijardi dolara u narednih 25 godina na ime štete nanete tokom kolonijalnog perioda.

Svoj panarabizam Gadafi je u 21. veku zamenio novom "sveafričkom" idejom.

"Libija je mnogo toga morala da istrpi od Arapa, kojima je davala i krv i novac", izjavio je on, objašnjavajući taj preokret. "Vreme arapskog nacionalizma i jedinstva je prošlo zauvek."

Na Gadafijevo insistiranje, Organizacija afričkog jedinstva postala je Afrička unija, koja, po ugledu na Evropsku uniju, treba da postane jedinstveni ekonomski prostor. Nelson Mandela za njega je bio gotovo svetac. "Crna Afrika" nije se lako odrekla pukovnika i, da se ona pitala, on bi i dalje bio živ, i na vlasti. Pitali su se drugi, oni protiv čijeg kolonijalnog refleksa se libijski vođa uzdigao pre više od četiri godine. "Ugrizli" su kada je on najmanje očekivao.

Mnogi su pokušavali da odgonetnu stvarne razloge za promenu Gadafijevog državničkog kursa - od straha da se Bušova ratoborna administracija ne okomi i na njega, preko razočaranja zbog neuspeha dugih napora da ujedini Arape, porazi Izrael, potpomogne razne revolucije i prevrate, do činjenice da je jeftina nafta tokom devedesetih značajno umanjila njegove platežne moći. "Crno zlato" je kasnije znatno poskupelo, a kada je u svetu preovladao stav da će, možda i zauvek, odnosno dok se ne iscrpi, ostati dragoceno i papreno skupo, izgleda da je Gadafi, makar i reformisan, postao suvišan.

Septembra 2009. libijski vođa se u Njujorku sastao s porodicama žrtava terorističkog napada na avion "Pan-Ama" i izrazio im saučešće. Terorista Abdel Baset al Megrahi, osuđen na doživotnu robiju, posle odsluženih osam godina u zatvoru u Škotskoj prethodno je, u avgustu 2009, zbog pogoršanog zdravlja pušten na slobodu, a u Libiji je dočekan kao heroj, što je razbesnelo zapadno javno mnjenje.

Globalni šou najmoćnijeg svetskog vojnog starešine bez generalskih epoleta se nastavio. Pukovnik Gadafi presvukao se u poslednjoj deceniji svog života iz ratnički moderno skrojenih oficirskih odela u kitnjaste i "vrišteće", komične uniforme, ukrašene bezbrojnim ordenjem, kićankama i, čak, fotografijama.

Marta 2009, na samitu Arapske lige u Kataru, saudijskog kralja Abdulaha nazvao je "britanskim produktom i američkim saveznikom", a sebe - "doajenom među arapskim vladarima, kraljem kraljeva Afrike i imamom muslimana". Leta prošle godine u Rimu je okupio 500 Italijanki i pokušao da ih preobrati u islam. Pozivao je na džihad protiv Švajcarske. Predlagao je i dvonacionalnu državu Izraela i Palestine - Izratinu.

Govoreći sve to, Gadafi se nije pripremao za najgore. Naivno zavaljen u fotelju "garanta mira i stabilnosti u regionu", poverovao je da ga niko nikada neće rušiti. Zašto bi? S njim Zapad pregovara i trguje. A on je bogat. Nije pukovnik požurio da se naoruža, jer nije video opasnost iza ugla. Uzalud će tokom rata tvrditi da je finansirao predsedničku kampanju Nikole Sarkozija. Verovatno je za njega bilo pametnije da je lako zarađene petrodolare ulagao u protivavionske rakete, kao sedamdesetih i osamdesetih.

Rekao je Gadafi i ovo: "Bili bismo srećni da Obama zauvek ostane predsednik SAD." Za svog mandata, libijski vođa je iz Bele kuće "ispratio" Ričarda Niksona, Džeralda Forda, Džimija Kartera, Ronalda Regana, Bila Klintona i oba Džordža Buša. Naslednika Baraka Obame nije doživeo.

(Nastaviće se)