Zapad odabrao stranu

SAMOSPALJIVANJE poniženog mladog čoveka u tuniskom gradiću Sidi Buzid zbog oduzimanja kolica sa voćem, šamara dobijenog od policajke i lokalnih vlasti, koje mu nisu dozvolile ni da im se požali, upalilo je, decembra prošle godine, fitilj nadolazećeg Arapskog proleća. Srdžba ulice odnela je kao bujica diktatore sa decenijskim stažom, Ben Alija u Tunisu i Mubaraka u Egiptu. Buknulo je, i još gori, u Jemenu, i u Siriji. U Bahreinu, Saudijska Arabija je ugušila pobunu.

"Gadafiju ne mogu ništa", govorilo se za mnogim kafanskim stolovima u Srbiji. Vera u čvrstinu pukovnikovog poretka bila je, očigledno, prevelika.

Sredinom februara, hapšenje aktiviste za ljudska prava Fethija Tarbela u Bengaziju prouzrokovalo je sukobe na ulicama. Vlast je odgovorila kako se i očekivalo, silom, ali je na istoku zemlje, staroj rojalističkoj tvrđavi - pod Gadafijem, navodno, zapostavljanoj po formuli "Trepča radi - Beograd se gradi" - lako gubila gradove i sela, jedno za drugim. Pobunjenici su slavili brzo "oslobođenje" istoka. Nisu prošle ni dve nedelje a pukovnikov režim je pokleknuo i u jednom velikom gradu na zapadu zemlje, u Misrati.

Razbuktao se u zemlji pravi bratoubilački, građanski rat. I Zapad je odmah izabrao svoju stranu. Gadafi, doskora čovek popravljenog imidža, postavljen je na stub srama, kao krvnik. Tiranin koji puca na sopstveni narod, uključujući i do zuba naoružane "civile".

Već krajem februara, Ujedinjene nacije uvele su sankcije Gadafiju i njegovoj porodici, predajući "slučaj Libija" Međunarodnom krivičnom sudu. Usledile su ubrzo i mere Evropske unije prema libijskom vođi i njegovim najbližim saradnicima.

"Demonstranti imaju 17 godina. Noću im daju halucinogene pilule, stavljaju ih u njihova pića, njihovo mleko, njihovu kafu", govorio je pukovnik Gadafi, dok mu se sistem rušio pod nogama.

Pobunjenički Nacionalni prelazni savet u Bengaziju proglasio se 5. marta jedinim legitimnim predstavnikom Libije. Kroz samo pet dana, Pariz je prvi priznao Bengazi umesto Tripolija. Francuska je, u nekom novom svetlu, izašla na bliskoistočnu i svetsku (ratnu) pozornicu - tradicionalni "remetilački faktor" vašingtonskih avantura, postao je petao koji kukuriče i pre uzletanja američkog orla.

Upravo je francuski list "Mond diplomatik" aprila 2004. godine, razmatrajući novi plan Bušove administracije za arapski svet, pisao da je najnovija ambicija SAD da ojača svoj "stisak" naftnih izvora i tržišta Bliskog istoka, kao i da proširi mrežu vojnih baza i postrojenja, sve u ime demokratizacije.

Bušovi ljudi su tada obećali da će od okupiranog Iraka načiniti tako atraktivan demokratski model da će služiti za ugled čitavom Bliskom istoku. Ovakve namere, pisao je francuski list, dopale su se i nekim proponentima humanitarnog rata iz Klintonove ere. Pod aktuelnim predsednikom Obamom, Klintonovi ljudi ispunili su Stejt department.

Poznati akter jugoslovenske drame devedesetih, francuski šef diplomatije Alen Žipe - koji je na tom mestu zamenio Mišel Alio-Mari, spremnu koliko zimus da Ben Aliju u Tunis šalje suzavac za suzbijanje demonstracija, pa ako treba i žandarme - u unutarlibijskom konfliktu preuzeo je na sebe ulogu savesti čovečanstva, animirajući ga na novi rat. Nemačka je stajala sa druge strane. U tamošnjoj štampi pojavili su se opori komentari da su i u Parizu počeli da razmišljaju glavama naftaša.

Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija 17. marta odobrio je uvođenje zone zabrane leta iznad Libije i vojne mere - "da bi se zaštitili civili". Rusija nije uložila veto, iako je bilo jasno koliko široko može da se tumači odredba o "zaštiti civila", odnosno, da to, praktično, znači stranu vojnu intervenciju.

Ruski premijer Vladimir Putin je odmah reagovao, i tada se, prvi put od početka njegovog političkog odnosa sa sadašnjim predsednikom Dmitrijem Medvedovom, u javnosti pojavila velika "pukotina". Putin je, tokom obilaska fabrike raketa, kazao da je rezolucija SB manjkava, da dopušta sve i da liči na poziv na srednjovekovni krstaški rat. Rekao je da primena sile SAD u inostranstvu nema ni logike ni savesti.

Predsednik Medvedev je poručio da Moskva svesno nije iskoristala pravo veta pri glasanju o Rezoluciji 1.973, jer ona u celini odražava njeno mišljenje o stanju u Libiji, gde su se, kako je rekao, dešavale strašne stvari. Prethodno je Medvedev zamerio Gadafiju što je oružjem krenuo na svoj narod. U Kremlju su, izgleda, još ranije ocenili da su Gadafiju odbrojani dani, pa je neimenovani čovek blizak Medvedevu zimus nazvao Gadafija "političkim mrtvacem".

I opet, taj libijski pukovnik i njegova malo razumljiva nebriga za moderno oružje! Rusija je aprila 2008. oprostila Libiji stari sovjetski dug od četiri i po milijarde dolara, nastao na osnovu nikada plaćene vojne opreme. Moskva je, opraštajući dugove, verovala da će dobiti nove ugovore. A leta prošle godine Libija je pregovarala o kupovini aviona od Francuske. Dopao im se "rafal", moderan i preskup taktički lovac, koji do sada još nije prodat nijednoj stranoj zemlji. Sada se proizvođač "rafala", kompanija "Daso", hvali učinkom tih aviona tokom sedam meseci ratovanja u Libiji!

(Nastaviće se)