Novi gazda Tripolija

U DIREKTNOM prenosu na satelitskim TVmrežama, svet je, po receptu sa kraja prošlog veka, od ovog 19. marta pratio još jedan rat uživo. Na meti je Gadafijeva Libija. Zvaničan cilj je da se zaštite civili. Francuski avioni napali su prvog popodneva libijske tenkove i transportere. Amerikanci i Britanci ubrzo su ispalili više od 100 krstarećih raketa „tomahavk“.

U početku su udar na Gadafija predvodili, uglavnom, Pariz i London. Kako nije bilo mnogo vremena za pripreme, jer su se Gadafijevi tenkovi i topovske cevi u potpunosti primakli pobunjeničkim uporištima na istoku zemlje, strana intervencija delovala je poprilično konfuzno. Kao da je svako imao „svoj rat“. Tako su Francuzi sopstvenu vojnu akciju u Libiji nazvali „Operacija Armatan“, Britanci - „Operacija Elami“, a Amerikanci - „Operacija Odisejeva zora“. Taj film ranije nismo gledali.

NATO je, pet dana od početka bombardovanja, odlučio da preuzme kontrolu nad sprovođenjem zone zabrane leta, dok je komanda nad vazdušnim udarima ostala kod članova koalicije. Severnoatlantski savez je prethodno uzeo pod svoje nadzor embarga za uvoz oružja, nazvavši to - „Operacija ujedinjeni zaštitnik“. Ukupno je 19 zemalja učestvovalo u akciji nad Libijom i u vodama oko nje.

Da nije bio tragičan, ovaj rat bi sigurno ostavio utisak jednog od najkomičnijih do sada. Ustanici, skupljeni s koca i konopca iz raznih libijskih plemena, često u Ronaldinjovim i Mesijevim dresovima, znali su o ratovanju koliko i o kvantnoj teoriji polja. Ni libijska (Gadafijeva) vojska nije bila mnogo bolja. Smatralo se da vođa namerno nije jačao sopstvene oružane snage, da je snažio samo pojedine brigade pod komandom sinova ili saplemenika, kako bi bio siguran da je u svojoj Republici na pesku - najjači. I bio je, dok nisu doleteli zapadni avioni...

U početku, pukovnikova vojska se slamala pod udarima iz vazduha. Gubici su bili teški na tlu jednostavnog reljefa, sa premalo ili bez ijednog prirodnog zaklona - piloti su sve mete imali kao na tacni. Vojska se povlačila, gubeći grad za gradom. Svet je naučio imena: Brega, Ras Lanuf, Misrata, Adždabija, Bin Džavad, Zavija, Zliten... Osokoljeni ustanici vozili su se u svojim kamionetima ka zapadu, goneći neprijatelja uz pomoć savezničkih bombi iz vazduha, dospevši, još tada, nadomak Sirta.

Tada se nešto promenilo. Vojnici znaju da svaka taktika tokom rata mora da se inovira, da se menja, jer protivnik bilo kojem generalskom „receptu“ pronađu „protivotrov“. Pukovnik Gadafi tražio je pomoć u inostranstvu i - dobio je od iskusnih savetnika iz bivšeg Istočnog bloka, kažu, najviše od beloruskih oficira. Prema pisanju moskovskog lista „Komsomolska pravda“ početkom aprila, Belorusi - neki od njih s iskustvom iz Avganistana - posavetovali su Libijce da pređu iz tenkova u džipove i da tako zavaraju napadače iz vazduha. Ustanici su počeli da pokazuju neviđenu nesposobnost i kolo ratne sreće okrenulo se na drugu stranu.

Zapadni novinari javljali su kako izgleda to vojevanje: pobunjenički borci poiskaču iz kamioneta i uz pokliče „Bog je veliki“ počnu nasumično da pucaju; onda u blizini padne nekoliko granata, i oni, brzo koliko ih noge nose, otrče nazad do kamioneta, okrenu se i zaustave ko zna gde... Tako je Gadafiju odana vojska počela da ponovo zauzima mesta iz kojih je bila proterana. Ali za veliki preokret i završni udarac pobunjenicima nije imala snage - niti je bilo realno izvesti pobedničku ofanzivu pod stalnim okom NATO aviona, duž stotina kilometara pustinjskog „brisanog prostora“.

Malo - pomalo, pukovnikova vojska počela je da posustaje. Pobunjenici su 21. avgusta s iznenađujućom lakoćom ušli u prestonicu Tripoli. Muamer Gadafi još jednom se obratio preko državne televizije, pozivajući zemljake na borbu protiv „pacova“. Uzalud. Tripoli je promenio gospodara, pao je i vladaočev bastion Bab al Azizija, simboli starog režima smrvljeni su i bačeni pod gusenice. Pobunjenički vođi došli su u grad iz Bengazija, da drže govore na Trgu mučenika, pukovnikovom Zelenom trgu.

Ostala su još samo tri veća uporišta „zelene“ Džamahirije. U jednom od njih, u Sirtu, bio je i tu dočekao strašan kraj pukovnik Gadafi.

Po dolasku na vlast, taj čovek kazao je da revoluciju želi da održi živom tokom jedne generacije, a da će potom pustiti narod da odluči kakvu vladu želi.

„U našoj kulturi, jedna generacija je 33 godine“, govorio je. On je Libijom vladao pune 42 godine.

„Ovo je moja zemlja. Muamer nije predsednik da napusti dužnost, Muamer je vođa revolucije do kraja vremena!“

Gadafi je mrtav, kao i njegova revolucija, vreme nije stalo, ali, može li da se vrati - unazad?

(Nastaviće se)