Andriću samoća drug

Sjećam se, u martu 1968. godine umrla je Milica Babić, njegova supruga. Na licu mu se ogledala tuga - bilo je to lice na kome se tuga naročito vidi. Bio je bolestan. Sinusi su ga boljeli i to ga je dosta dugo mučilo. Pitam ga jednom kako mu je. "Ha, kako? Vidite, dobro ne vidim, dobro ne čujem, ne mogu da spavam... i samo moram misliti. Znate o kome mislim... Pa sad, eto kako mi je...". Imala sam osjećaj tada, poslije Miličine smrti, da mu ne može niko pomoći. On pomoć, naravno, nije ni tražio.

Često bih ga zaticala kako u svojoj radnoj sobi stoji uz stajaći pult, kao što fratri stoje, s naočarima u ruci, te kako, približivši glavu knjizi - čita. Ili kako stoji uz prozor i gleda u park. Pa, ipak, najčešće uz knjigu...

Zaista nije mnogo tražio za sebe. Bio je vrlo obazriv, pažljiv. Sjećam se, Veri Stojić, kad bi mu nešto čitala, govorio je: "Imajte sa mnom strpljenja, još malo..." Uvijek me je pitao za sina: "Kako Saša?" Kad sam mu rekla da ide u Poljsku da studira, rekao je: "To je jako dobro..."

Uvijek je imao osjećaj da odlaže smrt. I strah ga je bio da nije uradio ništa, da neće stići sve da uradi što je naumio: "Nikada ništa ne stignem da uradim, a vreme prolazi..."

Nagovarao me je da pripremim veče priča, zato što sam imala uspjele večeri poezije. Silno je volio Getea, "Ifigeniju" je gledao dva puta.

"Šta je život, šta je čovek?", jednom prilikom glasno je razmišljao: "Evo, na primer, Gete. On je bio mudar čovek, jedan od najmudrijih ljudi. I zamislite da je slučajno kao dete pao, da se udario u glavu i da je najedanput postao bespomoćan - onda to više ne bi bio Gete, mudri Gete..."

I kad se smrtno razbolio, imao je Getea.

Volio je jako muziku. Klasičnu. Mi smo, Marko i ja, dobili nekoliko dobrih ploča. Došli su Milica i Ivo. Uživao je u Betovenovoj "Devetoj simfoniji"...

U Jugoslovenskom dramskom pozorištu uvijek smo se mi glumci okupljali oko njega, očekujući da nam nešto kaže. A on bi, blago, nasmiješen, širom otvorenih crnih očiju, jednostavno rekao: "Znajte, ja se ne razumem u pozorište..." A nije tačno da se u teatar nije razumio.

Vrlo svjesno se pokoravao nekakvim običajima. Znao je, naime, da nijedan običaj nije s neba pao, nego je posledica jednog iskustva. Pričao je kako je u Madridu imao prijatelja, poslanika Turske. Družili su se. Dobili su poziv za prijem i na pozivnici je bilo tačno naznačeno - cilinder na sklapanje je obavezan. Ni jedan ni drugi nisu imali takav cilinder. Ivo ga je kupio, ali Turčin nije htio, ponio je običan cilinder. Međutim, kad su stigli na prijem, svako od pozvanih sklopio bi cilinder i stavio ga pod mišku. Turčin se, veli, našao u neprilici: stavio ga je najpre pored stola, zatim na prozor, cijelo se veče mučio sa cilindrom. A Andrić veli: "Da je poslušao što na pozivnici piše, ne bi ni znao da ima cilinder..."

Dolazio je u pozorište prije svega da vidi djela klasičnih autora. Posebno mu se sviđao Pirandelo.

Kad god bi nešto rekao, to vam je mogao biti putokaz, nekakvo rasvjetljenje situacije... I to je uvijek bilo rečeno običnim riječima.

Javila se jednom Miličina majka: "Zove vas Ivo Andrić, da dođete". Odem, a on kaže: "Znate, hteo sam da vas pitam - da li biste imali nešto protiv ako "Gospođica" govori...". "Zašto bih imala protiv", začudila sam se. "Pa vi ste to želeli... To je prvenstveno vaše pravo..."

Svaku odluku je odgađao... Ništa nije radio naprečac. A kad mu se nešto ne bi dopalo, usne bi mu natekle od muke - naročito kad je bila neka gužva, kad je oko njega bilo puno svijeta, prilikom proslava, rođendana... On to nije volio. Volio je da uzme knjigu, da uživa u svojoj samoći...

Prosto ne mogu da verujem da više neću čuti: "Dođite, Marija..."

STARI SE NE PLAŠE

KAD sam se s pijace vraćala uzbrdicom kući, žena mi priđe s leđa, uzme moju boršču i pođe ispred mene. Ne reagiram, mislim: to je netko tko me poznaje. Onda se ona polako zaustavlja, stignem je, a ona mi i dalje nosi torbu. Mislim - neko od publike. Lijepo lice, crna kosa, crne oči. Nasmijem se, nasmije se i ona. I nosi dalje moju boršču. Puštam, lakše mi je penjati se ulicom. Pitam je šta je po zanimanju. "Inžinjer", kaže.

Po melodiji vidim da nije moja publika. "Odakle ste?" "Iz Jermenije!" Šta radite ovdje?" "Biznis, sad je sve biznis". I ona kaže: "Imam majku tamo daleko. I ona teško nosi". Malo me je stislo grlo. Kažem joj da sam glumica i da sam bila s teatrom u Rusiji. To joj se svidjelo. Putem me je zapitala da li sam se uplašila kad mi je uzela ceger. "Ne plašim se ničega, stara sam".

Onda nas je zaustavio visok čovjek s bradom i šubarom i molio 5 dinara za doplatu vozne karte. Imala sam 20 u džepu, svratila sam u samoposlugu, kupila mlijeko i dala mu 5 dinara, jer je čekao pred radnjom. Jermenka je bila sa mnom u radnji. Dala sam joj ime i telefon da mi se javi. Rekla je da se zove Margarita. Rastale smo se pred radnjom. Rekla je da ide u ambasadu.

(Nastaviće se)