Stranci u svojoj kući

BOSNA i Hercegovina proglašena je republikom državom, članicom jugoslovenske federacije, mimo proklamovanog principa - da će federaciju činiti pet naroda i njihovih pet federalnih jedinica.

Državnost je bila (iznuđena) nagrada narodu koji je živeo na tim prostorima, za njegov doprinos NOR-u i pobedi komunista. (U pozadini je stajao i politički motiv: ako je BiH nedeljiva i ravnopravna, onda Srbija i Hrvatska neće imati razloga da se međusobno glože; zbog opstanka BiH čuvaće i opstanak Jugoslavije.)

Kad je već tako, zašto i prestonica nove države ne bi bila u „mini-Jugoslaviji“, u Jajcu, gde je i rođena?

Ideja se začela u Sarajevu, ali Tito i njegovi saradnici već su bili odabrali vile na beogradskom Dedinju; većnici AVNOJ-a zaseli su u komforno skupštinsko zdanje Kraljevine.

Jajce je ostalo kao ukrasni simbol.

A zašto se za Beograd ne kaže da je prestolni grad Federacije, priupitali su pojedini poslanici Mošu Pijadu, jednog od glavnih kreatora prvog ustava.

U srpskom jeziku kaže se „prestonica“ a ne „prestolnica“. Danas, međutim, nema smisla nazivati Beograd „prestolnicom“, a ni „prestonicom“. U našem jeziku ne možemo naći bolji, zgodniji izraz od - „glavni grad“, imao je Moša spreman odgovor.

Što „prestolni grad“ ne bi bio Zagreb, gde se i začelo (Štrosmajerovo) jugoslovenstvo?

„Ima kritičara koji nisu pismeno oformili svoje predloge, ali koji se često pojavljuju na raznim ćoškovima i u kafanama, govoreći da ovakvo federalno uređenje ne omogućuje Hrvatskoj pune nacionalne slobode, jer je opet sva vlast u Beogradu“, oglasio se u raspravi i Mika Špiljak.

„Beograd, kao glavni grad, treba da postane stecište jugoslovenskih ideja i da se u njemu afirmišu one najprogresivnije“, govorio je Vladimir Nazor, pisac i visoki rukovodilac u posleratnim godinama.

Ova reagovanja dvojice Hrvata upućuju na zaključak da se Zagreb nije zvanično kandidovao, da nije imao kuraži. Jer, nije bilo realno da Broz stoluje u odajama koje je napustio Ante Pavelić.

U novoj državi graditeljski duh bio je opšti trend, pravilo življenja. Skupštini je čak bio podnet i predlog - onaj ko ne radi, nema pravo da jede!

Izgradnja Novog Beograda trebalo je da izrazi i prave

domete svega novog. Predviđeno je bilo da se prvo ukaže zdanje, tvrđava - zgrada KPJ. Na konkursu se rad arhitekte Branka Bona iz Zagreba činio pravim i njemu je bilo naloženo da se odmah doseli u Beograd, da otpočnu radovi. Bon se već bio pročuo kao jedan od autora najviše zgrade u Beogradu, čuvene Palate Albanija. I u ovom radu visine su mamile Bona. Osnova partijskog zdanja zaista je podsećala na tvrđavu, sa dva ogromna krila, koja obuhvataju (grle) narod, a iznad njih kula (soliter), visine 108 metara. Dominirala je monolitnost.

Pre nego što su omladinci krenuli da udaraju temelje, sastao se i partijski vrh, da proceni i da znak za start. Neočekivano, projekat se nije dopao Moši Pijadi, jer ga je zaplašila grandioznost. Kako je, uz ostalo, bio i slikar, Moša je pokolebao i one oko sebe, kojima estetika nije bila partijsko zaduženje.

Starter se nije oglasio.

Nije gradnja partijskog zdanja odložena zbog Mošine kritike, niti je postojao plan o prokopu kanala, čiju je gradnju sprečio Aleksandar Ranković. Gradnja partijske tvrđave nije počela zbog krize koja je nastupila prekidom ekonomskih veza sa SSSR-om (sukob Staljin-Tito), a prokopavanje kanala tražili su omladinci, da bi im se olakšao rad, da mogu transportovati građevinski materijal i mašine. Tu ideju odbacio je lično Broz, obrazlažući da bi se uz kanal morali graditi i skupi mostovi.

Ovo smo saznali od pouzdanog svedoka, arhitekte Branka Bona, koji je postao Beograđanin.

Federacija je i bez kanala i svog ostrva stekla palatu, a i partija se uselila u nešto skromnije, ali savremeno zdanje.

Jedno zdanje - simbol Federacije - nije uspelo da izađe iz temelja. Radilo se o Muzeju revolucije, čiju je izgradnju preduhitrila kontrarevolucija!

Već dve decenije ti temelji odolevaju i tuguju u samoći.

Beograd je bio prepun federalnih institucija, od sportskih do najviših partijsko-državnih. Centar bankarstva i trgovine. Grad se ubrzano (i stihijski) razvijao, a njegovi žitelji lako su dolazili do zaposlenja. Zahvaljujući federalnim sastančenjima i okupljanjima, grad je postao međunarodni centar.

Srbija je, međutim, kao država pretrpela veliku štetu. Događaji od federalnog značaja potpuno su poklapali republičke događaje i aktivnosti. U svim medijima u Srbiji, u prvom planu i na prvim stranama, bili su događaji koji su se odvijali u saveznim institucijama. Za prosečno informisanog građanina u Srbiji, Jugoslavija je bila njegova država, a republika tek detalj za kućnu adresu. Zato je i suočavanje sa raspadom Federacije i doživljeno tako traumatično, sa osećanjem beskućnika. Mnogi žitelji Srbije osećali su se u njoj kao izbeglice, nisu mogli da srastu s njom.

I aktuelni srpski političari više su opsednuti brigama tuđih nego svog naroda, a ni posle dve decenije Srbija se nije okrenula sebi.

(Nastaviće se)