Čerčilu bliži Hrvati

NIJE čudno što komunisti uoči zasedanja u Jajcu nisu uspeli da "pronađu" Dragoljuba Jovanovića, unapred znajući kakav je, ali je čudno da nisu obezbedili učešće svog sekretara, dr Blagoja Neškovića (1907-1984).

Gde se zagubio Nešković?

On je rukovodio partijom, opstajao je u Beogradu, a 1943. godine izvukao se na slobodnu teritoriju (Toplica). Ovaj Kragujevčanin je bio posvećen nauci, doktorirao je medicinske nauke, a isticao se u ilegalnom radu među komunistima. Koliko je bio opsednut idejom, dokaz je i njegov odlazak u građanski rat u Španiju. Iako je KPJ prevashodno bila radnička partija, ovaj visoki intelektualac se morao tolerisati, birati na visoke funkcije. Po povratku iz Španije postao je prvi čovek KP za Srbiju.

Zašto Nešković nije bio u Jajcu?

Upućeni u pravila partije su govorili da on nije bio puki poslušnik Broza i partijskog vrha, da je više verovao sebi. Takav kakav je bio, počinio je i greh. U pružanju otpora okupatoru i fašizmu, Nešković se držao sovjetskog koncepta: otpor pružati u gradovima i sredinama gde je stacioniran okupator i gde obezbeđuje podršku frontu, a ne bežanjem u šumu.

NeŠkoviĆeve ideje - oko unutrašnjih granica, takođe se nisu uklapale. On se zalagao da se na Kosovu i Metohiji formira srpski okrug u kome bi bili najvrednija srpska istorijska i kulturna dobra, a da se ostalo prepusti Albaniji. Zamerio se mnogim drugovima i u vreme prisilnog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Zalagao se, govorilo se, da se otkupom prvo podmire potrebe Srbije, a tek ako bude viška, da se ustupi i drugima. Pripisano mu je i da nije mogao prikriti simpatije prema Sovjetima i kad se lomilo između Staljina i Tita, da je razmišljao "ibeovski".

Svi gresi Neškoviću su bili predočeni tek 1952. godine. Primoran je da se povuče, iako je obavljao najviše funkcije - bio je član Politbiroa i predsednik Savezne kontrolne komisije. Okrenuo se Nešković svojoj nauci i tu je ostavio zapažen trag.

U Jajcu, kad se malo verovalo da će to postati i istorijski sastanak, Srbija je ostala bez glasa.

Srbiju, onu iz 1912. godine i ojačanu 1918. godine nije imao ko da brani. Ona je bila raskomadana, kao Austrougarska posle Prvog svetskog rata. Na njenoj teritoriji stvorene su dve nove države (i nacije!), Makedonija i Crna Gora. Komunistički vrh je tretirao kao gubitničku zemlju iako je u partizanskim redovima, koje su predvodili, marširalo osamdeset odsto Srba.

Srpski delegati u Jajcu znali su samo stav Sovjeta kad je u pitanju druga Jugoslavija i njeno uređenje. Do njih nije doprlo ni razmišljanje američkog predsednika Ruzvelta, koji je procenjivao da će se Srbija "sama sobom" uspostaviti, a da Hrvatsku treba staviti pod "starateljstvo".

Nisu znali ni za opredeljenje Velike Britanije. Čerčil je želeo da se ponovo uspostavi Jugoslavija, kao "neminovnost", ali da je ne vode Srbi! Ako bi Srbi ostali glavni, procenili su njeni stratezi, onda će se i SSSR useliti u Sredozemlje!

Odmah u Jajcu predstavnici pet republika su slavili. Znali su i teritorije svojih država. Jedino su Srbi znali samo da su stekli republiku, ali ne u kojim granicama.

Granice Srbije zavisile su od volje tri pokrajine: Vojvodine, KiM i Sandžaka.

Iako nisu direktno pomenute u odlukama AVNOJ-a, sa pokrajinama se i te kako računalo. Na osnovu istorijskih zasluga i sastava stanovništva, tome su se nadale i Dalmacija, Istra, Koruška, Dubrovnik, Vojvodina, Slavonija, KiM, Sandžak i Boka. Na kraju, preživele su samo dve - Vojvodina i KiM.

Zašto Boki nije sašivena pokrajinska košulja?

Bokelji ukazuju na činjenicu da nikad u prošlosti nisu bili deo Crne Gore.

A tek Dalmacija?

Bila je deo Hrvatske samo godinu dana, u Hrvatskoj banovini. Dalmatinski komunisti stekli su brojne pristalice i tako ojačali partizanski pokret. Očekivali su, sigurno, da će biti pokrajina, a u potaji, računali su i na republiku. U sporu sa kontinentalnim Hrvatima, odlučio je sam Broz. Nije bilo lako ućutkati Dalmatince.

Dubrovnik je bio grad-država sa najdužim vekom u Evropi, ali se morao zadovoljiti opštinom.

Slavonija, Krajina i Istra bile su mezimice Beča, Pešte i Venecije. Komunisti su im to maženje uzeli za greh i izbrisali ih kao pokrajine. Srbiju nije podržala nijedna republika u nameri da spreči da njene pokrajine dobiju prerogative državnosti, da one postanu ravnopravne ostalim republikama.

Odmah po donošenju Ustava 1974, rukovodstva Srbije su pokrenula inicijativu da se pokrajinama potkrešu krila, ona na kojima su letele ka potpunoj samostalnosti. Sastavili su bili i "Plavu knjigu", u kojoj su izneli svoje argumente. Pokušali su da zaljuljaju federaciju, ako im ona ne obezbedi ravnopravnost sa ostalim republikama. U Srbiji nisu do kraja obezbedili jedinstvo. Bilo je drugova (starih) koji su zahtevali da se ne ide preko crte, koju je odredio Tito.

I nije se ta crta, iz kukavičluka, prešla.

Funkcije i njihovo očuvanje, prevagnule su pred interesima Srbije?

Tito je umro, a "Plava knjiga" je konzervirana.