Otvoren put Tuđmanu

KADA su se konstituisale republike i pokrajine, odabrale su i svoje glavne gradove. Pošto je za glavni grad Jugoslavije određen Beograd, postavilo se kao vrlo važno i pitanje: gde će se smestiti Srbija?

Prema svedočenju Milentija Pešakovića, uglednog političkog aktiviste, novinara i hroničara aktulnih događanja, Broz je odmah po oslobođenju Beograda pozvao Neškovića i priupitao ga šta misli o ideji da glavni grad Srbije bude - Kragujevac?

Nešković je, kaže, tu mogućnost odmah isključio. On sam je bio Kragujevčanin i za grad na Lepenici je tvrdio da nema kapacitet da prihvati političke i kulturne institucije republike, da je bio tesan i za kneževinu Miloša Obrenovića.

Dok je Srbija opstajala sa svojom posebnošću, neravnopravna sa ostalih pet republika, opstajala je i Jugoslavija. Kada se ona, dolaskom Slobodana Miloševića, okuražila, rešena da potkreše krila pokrajinama, Jugoslavija se našla pred iskušenjem. Usledile su ustavne promene i pokrajine su prevedene pod republičku kapu. To je bilo lako sa Vojvodinom: njena skupština je to oduševljeno prihvatila. A ona u Prištini?

Zasedanje tamošnjih poslanika očekivano je sa izuzetnim zanimanjem. Vladala je neizvesnost, pa je to bio i medijski događaj, u rangu partijskih kongresa. Neočekivano, ishod je bio pozitivan, u znaku trijumfa Miloševića i njegovih. Da ne bude protivnih glasova novom ustavnom rešenju, doprineli su i vodeći albanski funkcioneri u federaciji sa Fadiljom Hodžom na čelu, a sednice je majstorski vodio Vukašin Jokanović.

Trodelna Srbija je - postala cela!

Idila je, međutim, kratko trajala.

Pritajeno nezadovoljstvo je ubrzo kanalisano i nije bilo ispoljeno preko studenata, kao u ranijim događanjima na KiM. Ovog puta albansku zastavu su razvili rudari u oknima "Trepče". Rudari su stupili u štrajk glađu, odbijajući da se pojave na površini.

"U Trepči se rešava sudbina Jugoslavije", poručivao je slovenački lider Milan Kučan iz Ljubljane. Ako se ne prihvate zahtevi rudara, sledi povratak na staro ustavno rešenje - neće više biti ni Jugoslavije, dosoljavali su iz Ljubljane.

"Hrvatska rukovodstva su počinila veliku grešku, morala su da pruže bezrezervnu podršku Srbiji. Njihova pasivnost i prećutno podržavanje onih koji su kupovali oružje, pripremali se za rat, otvorili su put Tuđmanu, koji je lako zbrisao i ta rukovodstva...", tiho je razmišljao Mika Špiljak kad je već ostao bez političke moći.

Izuzev Stipe Šuvara, niko u Hrvatskoj nije stao uz Srbiju. Uz nju je stala samo Crna Gora i one su utemeljile treću - SR Jugoslaviju. Protiv te prirodne zajednice okrenuli su se svi u bivšoj državi, ali i srpsko-crnogorski saveznici i neprijatelji u prošlosti. Nisu se smirili dok i SRJ nisu zatrli.

Posle decenijskih sankcija, atomskog rata, teritorijalnog sakaćenja, sudovanja... šta još predstoji Srbiji?

"Bio sam u Srbiji, Srbija je na robiji", kliče pesnik.

U deklaraciji o proglašenju SRJ bilo je rečeno da ona nema teritorijalnih pretenzija, da republičke administrativne granice priznaje za državne. Samostalna Srbija, kao naslednica SRJ, preuzela je i tu obavezu. Nema teritorijalnih pretenzija, ali ima graničnih problema. Umesto improvizovanih, moraju se obeležiti državne granice, a to sve ozvaničiti međudržavnim ugovorom.

Tako pregovori sa BiH traju već deset godina i tu nema pomaka. Srpska strana traži da se prvo izvrše određene korekcije prema situaciji na terenu i da se onda pristupi i njenom obeležavanju. Sarajevska strana, međutim, zahteva da se postojeća (zamišljena?) republička granica obeleži kao državna, a da se posle pristupi eventualnom razgraničenju. Srpski stručnjaci u razgovorima traže korekciju na četiri lokacije: dve na kojima se nalaze hidroelektrane "Zvornik" i"Bajina Bašta" i dve u ataru Priboja i Rudog.

Granica između Hrvatske i Srbije na Dunavu, koju je (1945) povukao Milovan Đilas (1911-1995), a potvrdio Politbiro KPJ, još je otvorena i "privremena".

Hrvati zastupaju "principijelan stav", pozivaju se na čuvenu Badinterovu komisiju, koja je republičke "privremene" granice proglasila (1991) za - državne.

U čemu je problem? Od ulaska Dunava u Srbiju, pa do Bačke Palanke, na levoj strani reke, nalaze se ade i ritovi, koji su (po Đilasu) pripali Hrvatskoj. Srbija predlaže da se granica povuče sredinom Dunava; kad se ne može povući etnička, neka se povuče prirodna granica. Sporna je površina od nekoliko kvadratnih kilometara (promenljiva, plavna) i vlasništvo može ostati isto ili da se obešteti.

U vreme SRJ, granični spor sa Hrvatskom bio je aktuelan na Jadranu - sa Crnom Gorom. Sporna je bila (strateška) Prevlaka. Ovo granično žarište preuzela je bila i OUN - da ga pod svojim okriljem reši. Dok se to rešenje iščekivalo, Crna Gora se, iz čista mira, povukla iz spora. Crnoj Gori je postalo važnije razgraničenje sa Srbijom, da se odvoji, pa je Hrvatskoj prepuštena Prevlaka.

Obe države, Hrvatska i Crna Gora, izjasnile su se za poštovanje "principa", koji je promovisala Badinterova komisija - zatečene republičke granice su i - državne.

Koliko su one principijelne i nezavisne pokazale su na primeru Srbije i njene pokrajine KiM. Priznale su, među prvima Kosovo, kao samostalnu državu, iako je ona po onom istom Badinteru neotuđivi deo Srbije.