Mape krojio i Tito!

HRVATI su zamerali vojvođanskim Srbima da nisu „igrali fer“, da su dobili severni pojas Bačke koji je morao pripasti Hrvatskoj. Zato je bilo korektno što su popustili Hrvatima pri deobi Srema?

Sremci, koji su mnogo propatili u ratu, nisu mogli nikom oprostiti šta su im sve u ratnim godinama činile ustaše. Očekivali su od hrvatskih komunista da će se bar postideti.

Mesta stidu i pokajanju je zaista bilo. Ustaše su u Sremu zatirale sve što je bilo srpsko, posebno manastire i kulturna dobra. Dovoljno je u ovoj prilici navesti samo ubistvo bolnog, velikog slikara, Save Šumanovića.

Đidina granica još je u PRIVREMENOM statusu.

Kružila je priča koja još opstaje, da je kartu sa republičko-pokrajinskim granicama imao i u tajnosti čuvao, samo Tito. Otud i uverenje da Đilasova komisija nije autor povučene linije razgraničenja, da je ona to samo precrtala iz Titove karte?

Đilas je objavio knjigu - Druženje s Titom - i to deset godina posle njegove smrti. Tu nije pomenuo postojanje nikakve tajne mape i naloga koji je on trebalo da izvrši. Verovatno Đilas ne bi izdržao, a da o tome ne izrekne svoj sud?

Sumnja je ostala. Đilas se nije oglasio, iako je na hrvatsko-srpskoj granici koju je on povukao, izbio i prvi oružani sukob 1991. godine, kad se zbog Vukovara, dogodio rat koji su Hrvati najavili još 1945. godine.

Svi Sloveni katoličke vere tada su, dekretom proglašeni Hrvatima. A oni to nisu bili. Svoju posebnost, naročito su isticali Bunjevci. Tvrdili su da su činili 43 procenta stanovnika samo Subotice. To osećanje Bunjevcima su ugasili političari, obrazlažući da se ne može dozvoliti cepanje hrvatske zajednice u Vojvodini.

Bunjevcima je bilo preostalo da svoju posebnost neguju u tajnosti, da se oglašavaju pesmom i igrom.

Priznavali su da je njihova „grana mala“, ali i da je „fina“.

Bunjevci i dalje pevaju, ali nisu više i „fini“. Od sudova su zatražili da se vojno-politički dekret iz 1945. godine poništi i da im se prizna pravo na posebnost. Država Srbija im je to i pružila, ali...

Hrvati se opako jogune. Tvrde da država ‘svesno’, preko Bunjevaca, cepa njihovu zajednicu, umanjuje njihovu brojnost, a time i politički uticaj.

KAPITULACIJOM Italije (1943), pozicija Kosova i Metohije se iz temelja promenila. Proterano je bilo više desetina hiljada Srba, značajno je izmenjen nacionalni sastav, ali su Albanci ostali bez čuvara i zaštitnika. Pojavio se i partizanski pokret sa vizijom novog poretka, ali i novim pristupom razgraničenja, što je bio gorući problem i pokretač etničkih sukoba do istrebljenja.

U isto vreme usledila je i akcija iz Albanije koja se ponovo nalazila u potpunom rasulu.

Aktiviran je bio program Bali-Kombatar organizacije, „dekalog“ donet 1939. godine, iza koga su stajali moćni pojedinci, age i begovi. Reč je o programu stvaranja „velike Albanije“, za etničko razgraničenja sa tri suseda.

Ideje ovog pokreta prvo su se primile u Drenici, gde je Šaban Poluža okupio grupu od oko dve stotine ljutih pristalica. Rastao je broj partizana, kojima je komandovao Fadilj Hodža, ali je i Šaban umnožavao svoje snage.

Pobednik se nije nazirao.

Komunisti su prvi popustili. Uputili su Fadilja da pregovara sa Šabanom da bi sklopili pakt. Početkom 1945. godine, kad je bila očigledna pobeda komunista i oslobođenje Jugoslavije, njemu je bilo ponuđeno da se sa svojim jedinicama pridruži partizanima i da zajedno budu pobednici na KiM. Za mesto pomirenja i zagrljaja određeno je bilo Podujevo. Tu je Šabanu predočeno da sa svoje četiri hiljade ratnika krene put Beograda, na Sremski front. To ga je šokiralo - umesto ka Beogradu, Šaban je krenuo da oslobodi Prištinu...

Došlo je do žestokog okršaja.

Jedan od Šabanovih je uspeo da se približi Miladinu Popoviću, partijskom sekretaru i najagilnijem komunisti u ratnim godinama, i da ga ubije. Šaban je imao velike gubitke, ali je uspeo da sačuva jezgro. Kad se ponovo dokopao čvrstog tla, uvećao je snage na deset hiljada boraca.

Na KiM je otvoren front - rat posle rata.

Velika zabrinutost u vrhovima nove vlasti je bila razumljiva. I?

Vrhovni komandant, maršal Tito, 8. februara 1945. godine, donosi odluku: Na KiM se uvodi vojna uprava!

Za vojnog zapovednika postavljen je pukovnik Savo Drljević, a za vojnog komesara još jedan Crnogorac, Đuro Medenica.

Usledile su žestoke borbe i dok je vojska razgonila baliste, vlast se u ravnicama konsolidovala.

Usledio je i završni čin:

„Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije jednodušno izjavljuje da stanovništvo ove Oblasti, isto kao i svi narodi Jugoslavije, nije nikad priznavalo raskomadavanje svoje Oblasti, izvršeno od okupatora, niti raskomadanje Jugoslavije, te daje izraza želji celokupnog stanovništva Oblasti, da ova bude priključena federalnoj Srbiji, kao njen sastavni deo. Narod ove Oblasti uveren je da će u Narodnoj vladi Srbije naći punu zaštitu, te da će od narodne vlasti cele Jugoslavije biti svesrdno pomognut u svom političkom, nacionalnom, ekonomskom i kulturnom podizanju, a predstavnici Oblasti u Narodnoj skupštini Srbije i u AVNOJ-u doprineće svim svojim silama izgradnji demokratske Srbije i Demokratske federativne Jugoslavije“.

Na dan 10. jula 1945. godine u Prizrenu

Oblasna narodna skupština Kosova i Metohije

Sekretar Predsedavajući

Pavle Jovićević, s.r. Mehmed Hodža, s.r.

Ovo je bio završni tekst Rezolucije Oblasne narodne skupštine Kosova i Metohije.

(Nastaviće se)