Kremlj ponudio Skadar

KOMUNISTI na Kosovu i Metohiji zaista su organizovali ustanak i vodili žestoke borbe. Vodeći ljudi su bili Srbi i Crnogorci, ali su obećanim referendumom pridobili za svoju borbu i pripadnike Albanaca. A kako su ih, na kraju, komunisti izigrali?

Presudno je bilo jedno obećanje dato narodu krajem 1943. godine. Predvodnici ustaničkog otpora sastali su se na tlu Albanije i usvojili Bujansku rezoluciju. Bila je to i prva reakcija na odluke AVNOJ-a donete u Jajcu 29. novembra 1943. godine koje su se odnosile na teritorijalnu celovitost Jugoslavije. Učesnici su proglasili cilj da se, posle svega, pruži mogućnost da se narod sam izjasni u kojoj državi želi da živi - Jugoslaviji ili Albaniji. A znalo se, s obzirom na brojnost i raspoloženje, da bi ova pokrajina prešla iz Jugoslavije u Albaniju.

Bujansku rezoluciju su sastavljali i za nju glasali i srpski komunisti, koji su bili glavni u borbi protiv okupatora i kvislinga. Ovim obećanjem oni su sigurno pridobili određeni broj Šiptara, Arnauta, odnosno, današnjih Albanaca. Da li su svesno išli na obmanu?

Sigurno je da nisu.

Pošto nisu stigli u Jajce, oni nisu shvatili duh AVNOJ-a, pravni i politički temelj Jugoslavije. Više su bili pod uticajem graničnih kombinatorika, koje su kolale po partijskim kružocima i koje su stizale iz Moskve, odnosno Kominterne. A tamo se pričalo, bez valjanih dokaza, da mora doći do revizije jugoslovensko-albanske granice. U toj priči, spekulisalo se, bio je i jedan od vodećih srpskih komunista iz ratnih godina, Blagoje Nešković. On je, navodno, zastupao ideju da Srbi tamo formiraju jedan svoj srez, a da većinu teritorije i stanovništva prepuste Albaniji. Motiv su mu bila saznanja o albanskom teroru koji se vrši nad Srbima.

U opticaju je bila i jedna opsežna analiza o pitanju granica sa susedima. Analizu iz Moskve maršalu Titu dostavili su Veljko Vlahović, član Komunističke omladinske internacionale, i Božidar Maslarić, potpredsednik Sveslovenskog komiteta. Tu se razmatra i osnivanje balkanske federacije, gde se makedonsko pitanje nalazilo u centru pažnje. Inicira se da Makedonija mora da se ujedini, Vardarska sa Egejskom i Pirinskom Makedonijom. U tim okolnostima i Solun je morao pripasti novoj federaciji.

Kad je bila u pitanju granica sa Albanijom, ova dvojica visokih partijskih aktivista pominju i grehove Kraljevine Jugoslavije koje je počinila na granici sa Albanijom, kad je izvršila kolonizaciju u graničnom pojasu i tako postigla „povećanje procenta“ srpskog stanovništva. Evo i predloga kako otkloniti taj „greh“:

„...Može se dogoditi da će federativna Jugoslavija, u slučaju da se formira demokratska albanska država, morati da poradi na ispravljanju granice u korist Albanije i ustupanju rejona u kojima živi kompaktno albansko stanovništvo. U zamenu, Albanija može da ustupi Jugoslaviji grad Skadar, koji je 1912. godine bila zauzela crnogorska vojska u ratu sa Turskom, a koji su u srednjem veku izgradili knezovi iz dinastije Nemanjića...“

Lako je uočiti da je ova granična studija sročena i obrađena u organizacijama u kojima su oni bili angažovani u Moskvi.

S vremenom, došlo je do granične promene, ali ne između Jugoslavije i Albanije, već federalne Srbije i autonomne oblasti KiM. Evo i kako:

U pripremi novog Ustava (1963) izvršena je i teritorijalna promena u celoj zemlji. Formirane su nove opštine i srezovi. Tada su drugovi iz Prištine uputili zahtev Srbiji da im ustupi opštinu Lešak. Motiv je bio: tu se nalazi jedan pogon kombinata „Trepče“ i u njemu rade sve Srbi. Pošto pogon pripada jednoj proizvodnoj celini, i da bi se poboljšala nacionalna struktura u kombinatu, gde su dominirali Albanci, ovo pripajanje imalo je svoj puni smisao.

Zahtev drugova je prihvaćen u decembru 1959. godine. Izvršno veće i Skupština Srbije su i ozakonili to izdvajanje.

U vreme tih dešavanja oglasio se i Miloš Minić, predsednik srpske vlade. On je izašao sa idejom da su „sazreli uslovi“ da se u Srbiji ukinu i pokrajina Vojvodina i autonomna oblast KiM. One su, upozoravao je, postale smetnja za dalji planski razvoj Srbije, a kako su srezovi dobili veće teritorije i nadležnosti, pokrajine, smatrao je Minić, postaju smetnja na tom putu.

To je bila bomba koja je odjeknula u Novom Sadu i Prištini, ali i šire.

U polemiku sa Minićem upustio se Makedonac Vidoje Smilevski, oštro ga kritikujući. Brzo se saznalo da ga je na to podstakao drug Kardelj. Iznenadio se i zabrinuo drug Tito, čudeći se kako se takva jedna ideja mogla začeti baš u Miniću, od koga se to najmanje očekivalo.

Minić nije trpeo posledice zbog ovog političkog ispada. Broz mu je predočio da još nije „došao trenutak“ da se pokrajine ukinu!

Minić nije bio smenjen i uklonjen sa scene. Naprotiv.

Brzo je, međutim, došao „trenutak“ da KiM od oblasti avanzuje u pokrajinu, a onda, zajedno sa Vojvodinom, da se unapredi i u nadležnostima i pravima izjednači sa republikama. Uskraćeno im je bilo jedino pravo „na otcepljenje“.

(Kraj)