Hodža priziva zločine

Od svih navedenih vrsta zuluma ubistva su bila najteži oblik nasilja. Jedan hodža javno je propovedao: "Svakoga Srbina na koga sumnjate odmah ubijte! Videće se koja sablja seče, srpska ili turska." Čuveni zločinac i arnautski prvak iz Peći Mula Zeka je, prema kazivanju Filipa Zuvića, iz Sinaja, zapretio na jednom arbanaškom zboru (1901): "poubijati sve Srbe, pa i decu mušku", sve do Kuršumlije, ukoliko Srbija podeli puške Srbima. U Peći je formiran odred za ubijanje Srba nazvan "jataganlije".

Iz ovih i niza drugih dokumentovanih primera Jagodić je došao do sledećeg uverenja: "Otuda su ubistva, uz očigledno postojanje genocidnih namera, bila pojedinačna i ponekad su, po kriterijumu izbora žrtava, donekle nalikovala seči knezova u Beogradskom pašaluku s početka 19. veka."

Kad se samo navedeno ima na umu, a ono je deo nesnosnog ropskog jarma, ne čudi što su se "Srbi u Turskoj bojali opšteg pokolja (1901)". Srbi odvedeni u isljahat (arnautski sud), umesto zaštite dobili su šikaniranje. "Sulejman-aga psuje Srbima veru, krst, post i bije ih u sudnicama isljahata, kad se žale na Arnaute". Arnautski odmetnici, poznatiji u ovo vreme kao kačaci, bili su razbojnička udruženja aga i begova. U takvoj anarhiji, za koju sama snosi odgovornost, ni turska vlast nije lako izlazila na kraj s Arnautma, čak ni onda kada je imala iskrene namere.

Arnauti su, istina, ređe skrnavili verske objekte, ali su zato nemilice krali manastirsku stoku i koristili građevinski materijal sa razorenih crkava.

Jedina sila koja je Srbima mogla da pruži zaštitu bila je turska vojska, smeštena u Peći i Mitrovici. To, međutim, znači da za Srbe nije bilo nade jer ona im je donosila još veći jad i bedu.

Prava žena u odnosu na prava muževa bila su sasvim zanemarljiva - žena je bila rob svoga muža. Kod kompenzacije ubistava, ženina glava vredela je upola manje od muškarčeve. Bez obzira na loš status ženskog pola, devojke su ipak bile u nešto povoljnijem položaju, ali su često davale povod i međunacionalnim i međuporodičnim sukobima.

Sava Dečanac bavio se pitanjem otimanja devojaka u celom srpskom rodu, pa i na Kosovu i u Metohiji. On beleži da su otmice devojaka od strane Srba poznata i davnašnja pojava. Ukoliko bi problem otmice došao do kadije, on bi devojku pitao, pa presuđivao na osnovu njene odluke. Kadija bi presudu propratio rečima: "Đevojka je car i njena se reč ne može preinačiti kao i carska i ona je ovu stvar raspravila i presudila." Ovakvim statusom devojke su se ponosile i često pevale:

Jao, Jovane, gde je moje carovanje?

Car sam bila dok devojka bejah,

A danaske ni car ni devojka.

Devojke su otimane najčešće u uzrastu od 13 do 15 godina. One su uvek bile pojam čednosti, čestitosti, "ponos i vrlo brižna nežnost kuće i zajednice". Stoga su otmice devojaka, bilo da su učinjene od jednoveraca, bilo od pripadnika drugih vera, pratili krvavi događaji, pre ili kasnije.

Brojni su slučajevi otmice srpskih devojaka od strane Šiptara, a razlozi su uvek isti - da nasilnim bračnim vezama vrše pritisak na Srbe da se arbanaše ili isele. Nekoliko autentičnih primera, zapisanih u vreme kada su se zbili, uveravaju da su otmicom i preveravanjem, Srbi svoje odive gubili zauvek.

Sama otmica, koliko god da je sama po sebi bolna, često je praćena i dodatnim nasiljem, teškim i krvavim. U selo Leočin, u vreme kada domaćin Sava Joksimović nije boravio u domu, došlo je dvadeset Arnauta iz Vučitrna i otelo mu kćer Ružu. Majka je pokušala da je odbrani, ali su je razbojnici namrtvo prebili, "a dete iz kolevke bacili u vatru svo da izgori, i devojku odveli u ropstvo".

Engleski arheolog i putopisac Artur Evans, čovek od autoriteta i poverenja, zapisao je u jednom izveštaju, iz 1883. godine, da je jedan Arnautin ubedio hrišćanku od 16-17 godina da se uda za njega i da pređe u islam. Devojčini roditelji nisu pristali na ovakav brak. Vlast je zatim devojčinu majku sprovela u zatvor u Peć, da bi za to vreme Arnautin odveo njenu kćer. Evans je zapisao šest takvih i sličnih slučajeva.

Izvori su zabeležili nekoliko slučajeva otmice devojaka i žena i u Istoku i okolnim mestima. Kadrija Ferizović, iz Crnca, oteo je ženu Živanu Vošiću, i poturčio je. Njegov brat oduzeo je dete, nije moglo da se utvrdi da li je reč o dečaku ili devojčici, i poturčio ga. Jusuf Isljamović, iz Ukče, u vreme žetve ugrabio je kćer Đorđa Batanovića, iz Džakova, i poturčio je. Izvori naglašavaju da su sva pomenuta turčenja bila nasilna i izvedena samo jedne godine - 1895.

Devojka Velika, kćer Đoke, iz Muževina, otimana je četiri puta, i uvek je uspevala da pobegne. Naposletku je stigla do mitropolita Nićifora, koji ju je odenuo u arnautsko odelo i, uz mnogo rizika i opasnosti, dopratio do srpskog konzulata u Prištini, odakle je prebačena u Srbiju, gde je našla mir i spas.

(Nastaviće se)